27-I-2003.: у Атланту
Дуга вожња до Атланте. Баш се трефило да сам на друму док Ђ Дабја Буђ држи свој СОТУ говор, баш у време кад сам мало скинуо слушке. Мораћу да заменим тај радио оним јефтиним из Волмарта, тај прима бананицу од 3мм, па да будем независан од ФМ срања (укључујући НПР). Хтео јуче да га купим, ал' распродали. Па сам пуштао себи на лагане слушке са новог цеде свирала.
Пут је био и занимљив и досадан. Први део па кроз прву Каролину, сликовит и скоро идиличан, ал' кад сам сишао са двајздеветке на међудржавни, кренуло је много лакше и јако досадно. Бар није падала киша, а музика ме држала будним. И кафа, коју сам покупио негде успут, није била тако лоша.
Радио напросто није безбедан. Код куће је било опасно због притиска, ако у сред вожње улете народњаци или вести са државног (Слобиног) радија, нарочито рефлекс да гасим радио чим чујем "председник... примио је" (никад "је примио", увек строго искључиво и обавезно "примио је")*. Овде су подједнако опасне рекламе, деру се, пуштају чудне звуке, досадне су као пролив а могу и да га изазову - наше рекламе су још некако питоме у односу на ово. Напросто немам живаца да сваки час тражим другу станицу. Успут сам слушао радио негде, у одласку, до пола Северне Каролине, била нека добра станица са старудијама у Линчбургу, па докле сам могао да их чујем. После тога, зло и наопако, те сам стао и убацио батерије у то чудо, и вози.
Део кроз Каролине је био ваљда најзајебанији, јер сам га пролазио у шпицу. Кад знаш да око тебе зуји неколико тона хардвера, на истих 110кмч као и ти, баш близу а у четири траке, проради ти концентрација. Док сам прошао Роли (или беше Шарлот? - не улази се, има обилазница, ово је међудржавни... сад гледам у мапу, аха, ушао код Гринзбороа па на И-85, а око Шарлота сам обилазио), већ је био мрак. Довољно је јужно да је зими дан дужи него код куће, али не више од сата на оба краја.
Тачно сам нашао свој излаз са кружног пута, нашао зграду где сутра треба да се појавим, само прво скренуо погрешно и завршио између Хапеове зграде и неког отменијег хотела, где су даме у вечерњим хаљинама и типови у пингвинском шетали пића по плочнику. Могли сте ставити неки знак... А гле крај јануара а ни ноћу није толико хладно да даме са голим раменима шећкају вани.
Теже је било да нађем хотел него да пређем оних 500 миља. Трефио сам улицу, али на том броју само нека тараба, иза ње шума, нигде капије, нигде зграде. Нађем неки тржни центар, питам тамо, аха каже, трефио си Вернонову улицу али на том папиру каже Вернонов друм... а то ти је три ћошка даље.
На рецепцији покупим још гору кафу док сам чекао кључеве (резервација важи, добар знак), па онда дођем поново да узмем друге, добио сам непушачку. Сад мора да се каже. Соба је у ствари апартман, две спаваће, два тевеа, фотељчина за ленчуге, два купатила са доста пешкира за шест особа, кујницом, ма све има. Смрзао сам се ко дупе док нисам укапирао да грејање није укључено. Покушао да гледам нешто на тевеу док попијем кафу, ал' јок, понестало возачког адреналина. Како сам додирнуо јастук тако сам се онесвестио.
Сутра тих 500 миља до куће.
----
* за случај да то постане норма док неко ово прочита, тај обрнути редослед је био океј само ако се између субјекта и глагола нађе дужи уметак, оно „Иво Андрић, писац бројних цењених романа и бивши дипломата, примио је Нобелову награду“. Без уметка је неписмено, бар је било кад сам ја учио језик.
Спомиње се: на енглеском
17-XII-2013 - 3-IX-2024