06-XI-2009.
Првог, пиздео нешто о бившој ми банци на блогу.
И чак се ни не сећате како смо се растали?
Овог петка ми стигне ово љубазно писамце од Ваковије (још се држе имена, мада далеко одоше у међувремену) [far go - јер их је у међувремену купио Фарго, ал' задржали су име]
Опа, Ђурђо. А ја поверавао вама своје паре неких седам година... А ви ми сад затварате налог за дозвољени минус? Ако нисте знали, момци, затворио сам текући пре три године. Оставили сте мој дозвољени минус везан за непостојећи налог целе три године... ајте се мало доведите у ред.
Добар тренутак да се присетим тих седам година... да видимо. Једном сам добио плату и уложио чек на путу кући, а увече отишао нешто да пазарим, свега око 80$, и одмах сте ме казнили. Што? Зар нисам управо турио свежањ стотки у вашу компјутеризовану фирму? Зар нисте добили паре? Често онлајн погледам како ми се последњих недеља понашао рачун, па сам приметио да је кашњење између пазара и нестанка пара са рачуна краће него што је вожња од дућана до куће, три миље. И кад пазарим у најближој, цела трансакција између радње, обрађивача картице, Визе, вашег пролазног рачуна и мог рачуна се заврши док се вратим, и паре ми са рачуна нестану. Зашто онда кадгод уложим чек после 14:00 (ам 2пм) новац осване на рачуну тек сутрадан? Ту има само ЈЕДАН корак, између вас и вас. Чек вам је већ у рукама, то је ВАШ чек (јер сте некако били власник мог послодавца, а после сте га и склептали), даклем овера ваљаности чека је у вр главе две секунде - ваши су рачунари, ваша је, јеботе, цела мрежа.
И питао сам вас за то, а ваш представник рече нешто о изградњи и одржавању поверења прималаца уплата (тј дућана итд итд). Аха, а моје поверење у вас? На крају крајева, дућан уопште не мора да је баш вама поверио паре, а за мене се зна да јесам. И опет њихова трансакција прође за микроџифи, а моја чека до сутра. Смрде ли моје паре? Мој рачун није довољно велик? Сад можда и јесте, ал' више није у вашим рукама, јер га тако изразито презирете.
Или оно кад сам доносио неке евре од куће... требало је то да претворим у доларе док сам још био тамо [и пробао сам али би ишло из двапут, сваки пут по 3%], али сам решио да то урадим кад стигнем. Трајало вам је две недеље! Морали сте да пошаљете сву папирологију у Пенсилванију (!), па да чекате да се то врати, и онда сте ми то најзад уписали на рачун. Јер су некако ти у Пенсилванији нестручни да то упишу сами, научили су само да мењају паре и да не пишају по кујни. Јел' да спомињем и течај, који је био много гори него што сам се прибојавао? Или оно да у Европи можете да мењате паре за неколико минута? Траје колико и предаја пакета у пошти. А мењачнице (запамтите реч, то је нов појам, можда делује чудно али то постоји свуд по свету, понављајте за мном: мењачница, мењачница, мењачница...) постоје свуда, чак и у варошицама - не у неком банкарском центру, него у дућанчићима, или као додатни шалтер у туристичкој агенцији или... (музика, туш, уздах, драмска пуш пауза, тиха бубњарска најава...) у банци.
А „електронско“ плаћање, за које сам плаћао 5$ месечно (поврх оних 5$ што сам плаћао да бих имао рачун па да можете да се играте с мојим парама, као што плаћају и они што узму зајам да би могли да се играју с вашим парама), и које сте на крају сјебали, па сам воду платио са два дана закашњења; на рачуну видим да сам платио на време, четири дана пре рока, а ови тврде да је каснило два дана. Одбио сам да платим казну и платио само воду, па су ми додали још једну казну... и тако десет месеци, накупило се тога доста. Комедија жива, на рачун од 12$ за воду, казна од 7$... и све то време сам кривио њих, да нису прокњижили чек на време... јер немогуће је да електронско плаћање траје шест дана. Електрони, што сви знамо, путују брзином светлости, зар не?
И да и не. То нормални електрони, платни не. Не постоје. Електронско плаћање је електронско само утолико што се папирни чекови које шаљете поштом у име својих мушерија штампају на рачунару, који није ни механички ни хидраулични ни пнеуматски, електронски је. Али чекови путују обичном поштом, а ви сте се са мојих 12$ играли таман довољно дуго да закасне. Кад сам најзад упро прстом у вашем правцу, нисте баш признали, само сте питали колико се накупило, и без речи волшебно измислили паре у корист мог рачуна.
Било је и других случајева, мањих али једнако нервирају.
Као рачунарски ветеран, гадно ми је да гледам како преправљате свој веб сајт да сваки пут изгледа све лепше и даје све мање и мање информација, сваки пут. И свака новост прво ради само са ИЕ, па се после дотера да ради и са Нетскејпом (касније Мозилом). Све би у ствари радило, сем дугмета за слање. Дирљиво.
Што је све водило неизбежном разлазу, па и довело. Затворио сам налог, предао преостале чекове (е, шта су „чекови за приступ“ и како се разликују од обичних?), извукао своје папире (не дугујем вам, не дугујете ми)... и сад, три године касније, не само да вам није жао, него се чак ни не сећате? Нисте ме никад волели, само сте тражили да платим да можете да се играте мојим парама. Знате шта? Имали сте дивних људи међу особљем где сам свраћао код вас, пријатних и предусретљивих, и не заслужујете их уопште. Свима им желим да раде на неком бољем месту.
Има у ствари једна ствар где је Ваковија била бржа... уновчавање чека на шалтеру. Био сам код Јуниџуела кад сам прешао у ШКЗ, и једно време су ми слали чекове са платом, па бих их носио у најближи сервисни центар за ШКЗ да их уложим. ШКЗ нема своје испоставе, мале су али их има много, па ти центри опслужују све њих. Центар наплаћује невидљиву тарифу, тако што држи чек код себе пет дана, пребаце себи паре па после проследе. Онда, средином 2005. продуже то на десет дана, и то не обичних, не радних, него банкарских дана, којих има око 250 у години, сразмерно томе колико има више банкарских празника него обичних. Тако су паре стизале на мој рачун отприлике истог дана кад је онај рачунао следећу плату. А онда сам приметио да је чек Ваковијин, а има једна тачно прекопута... лепо. Однесем чек прво тамо, уновчим - одмах и без тарифе - па прошетам готовину преко у центар и уложим - опет тренутно и за џабе.
Инсталисао МајЕскуел и гледао како бих поновио Федс у њему... неко време, ал' нисам много постигао, тек толико да схварим да је изводљиво и да би ту било пар месеци посла. Више сам се бавио СХЕТом, правећи га од нуле, бар приказ. Стари метод, са засебном маском ван главне, је био напросто неодржив. Него га гурам у постојеће место, на ком и иначе држим канадски КААР. Не наслеђујем код оданде, него копирам логику где могу.
Касније увече, дуг разговор са Џорџом Вајтлијем, који би да бега. Он је ту ионако привремено, консултант, већ је остао дуже но што је договорено. Каже „те се не бих задржавао јер искуство ми каже куд ово иде: неће да ваља. Гледао сам овај филм више пута.“ Другим речима, прогноза је да ће фирма да пукне јер је главни архитекта примадона, све надограђује на постојећој рђи од инфраструктуре јер нема времена да то уради како треба. Ал' увек има времена да се уради двапут.
[Сад кад се сетим тог тренутка, мислим да ме натерао да поразмислим и барем за себе искорачим из тог стања свести. Ту негде сам кренуо да размишљам шта све треба, и како, да урадим да неко срање не бих морао да поправљам још три пута... па нек траје колико траје, у збиру ће бити краће. И временом ми је успело.]
Спомиње се: блог, ЈуниЏуЕл, КААР, СХЕТ, Федс, Џорџ Вајтли, на енглеском
27-X-2011 - 4-IV-2026