31-XII-2012.

Двајсосми, частио сам се један ноутбук, није бежични (има жицу а то што трговци то зову спиралом, ми стручни знамо да је завојница), и приде тастатуру, миша и мишодром. Тастатура је црна, Лоџитекова, наравно са нашим словима на тастатури. Двајздеветог смо отишли по Лену у Београд, мували се нешто код ње по крају, па онда дошли сви заједно кући. Она молерска трака на паркету, ознака за место где се сточић не клати, упорно стоји залепљена и ради посао. И мање размакнути пар мало иза, за онај мањи сточић. Геометријо, мајко диференцијална.

Упоредо расправљају и олдвејв и редакција Суштине... па кад шта налети.

Има ту и онај део око методологије тестирања. Уместо да, како каже Алан Купер, стоје корисницима иза леђа и гледају како се, и нарочито са чим се, пате - они прво пукну не знам коју лову за пројектовање упитника који ће да циљано испроизналази одговоре на питња која их занимају. Добри узорци таквог начина размишљања су разне анкете које неки сајтови спроводе на тему "како вам се свидело искуство / доживљај на нашем сајту", где питају све нешто у вези са стварима које су њима битне, а мени као посетиоцу нису. Ал' зато оно што мене тотално збуни, или ми скроз фали, или ме баш нервира - то ни не спомињу, то њима дође под "мора тако"... а лова ће свеједно да оде и на састављање тог упитника, и на обраду резултата, и на састанке где ће да дискутују о резултатима, и на унапређење дунстера који је целу ту маглу продао екипи.

Виђао сам таквих продаваца, било их је ихај. Једном сам чак издржао двадесет страна по 3-4 питања (где су све биле абецеде питалице са почесто по четири погрешна одговора - нема мог одговора нигде), само зато што сам знао да на крају има неко поље за коментар, па сам им тамо набројао питања која су прескочили. Више се ни не сећам код кога је то било.

Поподне, јавља се Шкрба а пропао редоследа кад се шта објављује на Суштини:

Екипо,

Попунили смо дан као што је било замишљено. Истина, ту сам „мало“ интервенисао тако што сам два Комшијина прилога турио у данас умсето у ситрашње ситне сате. Тиме сам можда пореметио део идеје (поготово једење пихтија као меру уклањања мраморлука), али шта мо’ш кад је так’а романса.

Е, још да смислим шта ћу у преостали слот који сам резервисао. Одлучићу у следећих сат-два, таман на време (:

Одговарам

Начело истовремености, наиме био сам их тако распоредио да оставим места ако наиђе нешто јаче, а ковертирао сам премештање ако усфали густине кад треба. Научио си да поступаш по мом нахођењу :љ.

Овај ћирилични исплажени смајли сам нетом измислио и турао га гдегод стигнем, да бих стекао навику. У осталим мејловима, један са олдвејва прослеђује најаву изласка књиге Лазара Џамића „Цвјећарница у кући цвећа“, о феномену Алана Форда и како то да је био популарнији у СФРЈ него у родној Италији.

Нетфликс ми и даље шаље позиве да пробам поново, иако ме је одјебао кад сам прошли пут пробао, Србију не покривају. Ал' ето, забораве јер продаја и техника нису на истом серверу а и не разговарају баш. Одговарам

Стварно треба неколико ствари да урадите:

- да додате поље у базу где бисте бар могли да обележите бившег претплатника као „борави у земљи коју не покривамо“

- престанете да лажете о „било где“ у својим огласима. Дефинитивно НЕ РАДИТЕ било где. У ствари овде у Европи не радите ван шачице земаља. Неко би могао да вас тужи због лажног оглашавања.

Ако добијем још који овакав имејл, послаћу вам још већи снимак екрана. Престаните, молим. Две године нисте у стању да ме скинете са списка, или да обезбедите услугу коју нудите. Што се вас тиче, ја нисам нигде, јер нисам унутар вашег „било где“, те престаните да ме гњавите.

Обилазимо своје старе. Прво смо отишли до Спајиза (тренутно се зове „Био шпајз“ са улице, ал' ко зна шта пише на кеси), сво троје (и Лена нам је ту). Немам појма шта смо накуповали, вероватно нешто слаткиша да понесемо старцима, јер свраћамо и до оног старачког дома на Багљашу, да видимо Ому. Тамо су, видимо, прерадили гаражу (није засебна него у склопу куће) у кујну и салон, тако да се у једном делу кува а у другом су каучеви и фотеље. Нашљкоцао сам пристојну серију, било је пријатно, лепо топло јер је ту и пећ за централно грејање, нешто повелико и делује да је на лож уље а не на чврсто гориво. Нисмо ни видели неке трагове угља ни наслагана дрва. Као да сам тај модел виђао раније, можда још у месној на Грош, док су тамо држали омладински клуб и диско.

Ома била добро расположена, добили смо и сасвим пристојну кафу. И гле изненађења, познао сам бабу коју су довели да седне са нама - Розика. Чудо једно, још увек је добро изгледала, мада скроз седа и скроз одсутна. Нешто сам чак и попричао са њом, на мађарском, и не верујем да ме се сетила. Пар недеља касније сам чуо да су је једва нашли, напросто се обукла и ишетала кроз капију. Није далеко одмакла, ћошак два, ал' су имали сат панике и отад решили да закључавају капију. Проблем је био што није било звона, па кад дођемо има да чекамо да неко примети да смо ту и откључа нам. Нисам се сетио да укуцам њихов телефонски број у мобилни, немам ту навику.

Чули смо после, током године, да је и умрла.

Онда смо се одвезли до ћалета, па и са њим поседели. Даме су попиле по ракију са њим - упорно не пијем кад возим, а имам и кад, дуг је дан. Па онда кући, да проведемо и тај дочек. Имали смо гибаницу и руску салату, све класика. Као да је било и нечег пре тога, јер видим да су тањири још чисти а фали пола ћасе салате. Или је то можда била одвадила у кутију да Лена понесе у Београд. Е, не, биле су и пихтије, видим комад на другој фотци, баш домаћински. Истина, Лена то не троши, и даље је биљождер (може јаја, може сир). Ово је снимљено у 20:50, дакле плански смо развукли вечеру, да лепо распоредимо да нам траје и да попунимо време.

На левом монитору је Нина, причали смо са њом неко време, видели и Рају и мало и Ендера (са контролером у руци, нешто се играо на великом екрану), све океј, и они ће нешто као да дочекују нову, мада тамо то баш и није неки већи празник.

Видим да је на десном монитору тамноплава позадина... Е, одустао сам од позадинске фотке, Пенџери напросто троши превише да би то држао, а бебеЛин (који увелико трошим, јебо експлодера) то можда и подржава, немам појма, нисам ни гледао, мени је иконостас минималистички. На столу је и њена Тошиба са бежичним мишем (обоје из 2007. и обоје још увек раде, кад затреба, а пишем ово фебруара 2026.; истина, пола ствари одбија да ради јер негде пише да треба да провере верзију а Мали мекани одавно не подржава ништа од тога, но кад му се укине мрежа, те провере се прескоче и све ради). Лена више не троши ону ноклу Е71, ово је неки непознат модел.

Ту је, видим, и ПСП, који сам још увек користио као читалицу. Пошто је то ипак сиграчка, софтвер за читање је килав и несређен - хтмл се читао једном, пдф другом а текст трећом апликацијом, и свака је имала својих буба. Једна би скроловала по пола стране, једна по ред, једна по целу страну. Ал' ајде, навикао сам се на сто глупости, може и ово да прође.

Иза столице је кутија од неког мањег уређаја (фен?), канда ми је изигравала приручну корпу за отпатке, што сам обично радио кад бих трошио кикирики у љусци. Можда смо још успевали да га нађемо.

На већини фотки са самог дочека је главни Доналд, била га је унела и мазила и гњавила, он уживао и позирао. И, зачудо, добро испао на већини снимака, манекен један од мачора.

Спомиње се: Алан Форд, Балогови, Градивој Шкрбић (Шкрба), Грош, Доналд, дочек, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Мајкрософт (Мали мекани), Невена Средљевић (Нина), нокла, олдвејв, Ома, Рју (Раја), суштина, шпајиз, на енглеском

23-II-2026 - 5-VII-2026