09-VI-2003.
Нина стигла на деканов почасни списак, наравно кад има просек 4,0 на скали од 0 до 4.
(писао Шкрби пре неки дан)
Частио сам даме ходалицом... што је отприлике најјефтинија справа за мучење, ака гимнастичка справа. Пошто овде нема ни где да се изађе у шетњу (а већ трећу недељу пичи киша и влажност не мрда испод 90%, тако да и да има, не бисмо ишли), а иначе смо намеравали да узмемо нешто да није превише гломазно. Јес да избегавамо да пазаримо пред селидбу (јер ћемо све то морати да трпамо у камион и да после вадимо из њега - а на спрату смо изнад високог партера овде, а тамо ћемо бити у високом партеру), ал' ајде (тј жајџ, што би рекао Новим, којег ми поздрави).
Да видимо шта се ту све накупило. Иза светла, у углу, она боља полица за књиге, од Берта, у њој стоји телевизор. Лево иза мене је онај огромни дводелни кауч, Рик. Светло над столом је и даље оно од дециног писаћег стола, још из септембра 1999, с тим што сад имам цевуљагу, неонску криву, која је сувише дугачка па је сенило не покрива, те сам импровизовао продужетак за сенило, од старих цедеова. Провидна кутија са исеченим поклопцем је вероватно од шамролни из Крогера, један од ретких америчких слаткиша који нам се свиђа („базди на калорије!“), а у њој су љуске од кикирикија (чији ефекат скидам, ено види мене тамо како бајаги корачам). Десно на столу је ИП телефон, који ради преко Линксисовог рутера, мора баш тај, и практично је троцифрени локал у Ориону. Ту је и службени мобилни, и фиксни (шетајући, на жутој свесци, мада ту жуту сам користио за Герија а мању, плаву, ону из вецеа, за посао). Ту су и слушке, мислим више не оне одличне Јенсенове, њих је појео усисивач, четка смотала кабл и откинула га, него неко генеричко ђубре.
Е, не, то су слушке од тог телефона, јер како сам писао ћалету, „Прошлих пар недеља смо се уходавали са тим интернет телефонима. Е које је то чудо, има 30 лампица, 50 дугмића и мали екран (6 реди по 16 слова), плус она слушалица са микрофоном да руке буду слободне.“
(још тог дописивања, а пропао тога што ми је преснимио прву СФ причу из старог Сири[без ј!]уса и послао имејлом)
Агфа приказује бактерије на елцедеу, и отприлике видиш на колико црта стоји, ал' то ти не помаже превише, јер кад падне на пола, имаш још два снимка без блица и то ти је. Установио сам да добре никл-манганске (или шта ли већ турају уместо кадмијума) саставе две ипо године. Тј могу и дуже ал' онда не издрже више од двадесетак снимака са једним пуњењем. Нашао сам ономад(не) у Њолмарту у Ричмонду пакло од четири комада са пуњачем $0.13 јефтиније од истог таквог пакла без пуњача. А шта је било - месецак дана пре тога су били скинули цену за пет долара, и све се распродало осим тог једног пакла. Онда су допунили по редовној цени, ал' је заостало то једно. Сад имам два пуњача :).
Јел' ти визир, тј екранчић, заварен за кућиште заједно са објективом? Код мене јесте, ал' сам имао пре тога једну пикслицу из Зиро Дистанса (оне прве слике што сам слао) код које је то било на зглоб, па си могао да вртиш објектив једно 270 степени у односу на тело. Но, и овако можеш да завлачиш шкљоцу у немогућа места и да шкљоцаш одатле. Ако успе успе, ако не успе, није коштало ништа. Кад то укапираш... променио си главу.
Седми, Ричмонд. Купили и девојкама пекарицу, и одмах испекли хлеб и правили сендвиче од њега.
Ишли и у биоскоп, осим Горане и Рикарда, јер су они већ гледали тај филм (Матрикс 2). Као и сваки наставак, овај је већи, бољи, скупљи и празнији. Дијалози су ту и тамо развучени, има неколико небитних и предугачких линија радње, и једна невероватна јурњава која је пуко приказивање технике и шта све могу да изведу... и мање више не служи ничему, и предуго траје. Поврх свега, пре филма иду рекламе за неких 8-9 других филмова (ту стварно не знаш колико их има, јер почну још док излази публика са претходне представе), и уопште није јасно кад филм стварно почиње. С обзиром да је карта била 7,75$ по глави (нисмо узимали јефтинију за Лену, нисам хтео да стојим ни секунду дуже напољу - влажност је била око 95%), баш су за те паре могли да кажу кад филм почиње*. Шацујем да су рекламе (приде и реклама за сам биоскоп, једна развучена анимација са убаченим рекламама за кокАколе, пепсИколе и кокице) трајале око 12-15 минута. Један је негде тужио биоскоп што филм није почео у заказано време - не знам само шта је било до краја са тим суђењем.
У осталим вестима, трабант саставио шест месеци да није био код мајстора. Да чукнем во дрво. Ал' каже ћале, мора код Пиксија, проблем је са бравама за врата, рекао је да ће набавити па ништа. А то се сећам, возиш и одједном ти се отворе врата. Станеш, па не можеш да их затвориш. Но, Пикси је био заузет регистрацијом свог трабанта, него му је то средио Вуле. Не зна докле ће да држи, ал' ако попусти, овај је увек при руци. Ћале је, иначе, ишао код Бештаре на шишање, тј код жене му, ал' наишао је и он.
Иначе, Лена је цео викенд вежбала напамет списак америчких главних градова, јер су у понедељак имали тест из тога, са наградом. Погодила је све, а награда за петоро најбољих је била по пица, и то од Папа Џона (који је отприлике други-трећи ланац пицерија са разношењем, после Пица Хата и Домина, и бољи од обоје). Награде нису онако званично дељене, то је учитељица исповртела из џепа (мада ме не би чудило да је и то неко спонзорисао), него "Меган, шта би ти хтела на својој пици". Кад је на њу дошао ред, наравно, рече "печурке", и донела је више од пола кући... нешто се нису отимали. Каже, не знају шта ваља.
Били смо узели и неки специјални папир за штампање на мајице. Одштампа се у штампачу, само наопако, па се осуши и препегла. Ми смо мислили да ће тај да пренесе само боју на платно, кад оно оде и читав емулзиони слој са папира. Сија се и непропусно је. Рекосмо изеш Сосо посо, штета за мајицу - те смо је бацили.
Годишња приредба код Лене у школи, крај основне (пет разреда... онда имају три разреда тзв. средње, то ће тамо, после селидбе). Приредба ко приредба, ајде још ових неколико година па ћу се ваљда ратосиљати тога. Та ме напаст пратила на три фронта - и као ђака, и као професора, и као родитеља, некад и на два одједном. Било је забавно иза сцене, у основној школи, проблем је кад треба да гледаш и да се као одушевиш. И нису ове америчке ништа боље од наших, исти квазиродобуљиви кич, исто надметање наставница која ће да смишља драматургију и сценске кретње, исто срање све скупа.
Овде, приде, имају и разна почасна друштва, па и они деле којекакве дипломе. Добила је чак три - за „академску одличност“ (звучи блентаво и на енглеском), „награду за кондицију у вези са доброшћу“ (бемлига, фитнес и велнес не умем боље да преведем) и поврх свега, „држављанство“ од Ћерки америчке револуције. Истина, „citizenship“ у овом контексту има да значи све оне одлике које красе ваљаног грађанина... наређали су тамо којешта, испала је већи Амер од Амера. То ме подсетило на онај виц кад лудак вуче четкицу за зубе на узици, па га психијатри питају "је л' ти то водаш куче?" - "какво куче, ово је четкица за зубе" - "А, добро"... а кад они одмакну, он ће "Фифи, ал' смо их зезнули!". Ово удружење "Ћерке америчке револуције" ми изгледа да по структури и циљевима одговара Субнору :).
Има и неку диплому коју је, наводно, потписао Ђорђе Њ Буш, па неку медаљу (са угравираним именом), па неку значку... иди бегај. А и то Њ није најјача фора, био је бољи типфелер на Б92, Буђ.
Више нам значи што су нам се наставници обраћали. Онај "страшни" Гисенданер, математичар, каже да је био одушевљен њом целе године, каже да би му сан био да је имао пуно одељење ње. Њена учитељица каже да је скоро пустила сузу. А управница (није баш нижа од Лене, види се на слици да је то због Лениних штикли) пита да ли смо читали оно што је Лена писала за "другар читалац" програм. То је кад пети разреди помажу деци из другог разреда око читања, и то напишу причу па то онда заједно читају. Елем, та прича (писана у првом лицу, из перспективе морског прасете) ју је одушевила, каже да би она ту причу могла ладно да прода, виђа дечије књиге и ово је много боље, Лена баш уме са речима. А пре две године је било да ју је пустила у четврти разред малтене на опкладу, јер ипак је Лена почела да учи енглески само две године пре тога, да јој не буде тешко итд. Ленин коментар: "било је сувише лако".
Тај Гисенданер је, иначе, прави мали геније, колега који баш воли свој посао, сретнеш можда петоро таквих укупно. Лена се била једнако одушевила њим, сваке недеље је била понека причица о њему. Кад је он покушао да дочара деци велике бројеве, смислио је генијалну фору: „јесте ли некад видели милион?“. И донео им комад мреже за комарце, да пробају да преброје рупе.
----
* што сам и извео пар година касније - лепо сам питао касирку кад стварно почиње, и лепо је и рекла, и ето мени пуш паузе, ал' тада није било тако влажно
Спомиње се: Агфа, Вујадин Габоров (Вуле), Гери Брендивајн, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Милован Себешћен (Бештара), Невена Средљевић (Нина), Орионвер (Орион), Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Рик Нетер, СФ приче, трабант, на енглеском
12-II-2026 - 5-VII-2026