23-VII-2003.
Нас осморо телекомуњара са обе обале смо се синоћ, по слетању, опет скупили на аеродрому у две туре, они што су први дошли су већ изнајмили кола на рачун фирме, па смо се потрпали и тутањ до Хуебла, у ту момачку гајбу. Фали неколико фаца од зимус - пре свега онај грмаљ што је својевремено радио неколико месеци у бази на јужном полу, па онај лик са британским нагласком и немачким презименом (зајц, што сам игнорисао, него набацио лажну етимологију да је то наводно 'Цајс' па лоше прочитано на Елисовом острву, што је он оберучке прихватио, чак рекао да је неки његов деда био сувласник у тој радњи за израду сочива, аха, пази да јесте). За овог првог ми је некако и јасно зашто је најурен, није деловао као баш програмер него више „а умем и да програмирам“; за овог другог немам никакав утисак, осим да је можда фолирант.
Ујутро смо се потрпали у половина у једна кола, остали у друга, и отишли прво два-три ћошка јужно од Ориона, који је иначе у некој пословној зони на јужном крају Хуебла, у неки дајнер на доручак. Ај да видимо шта је, никад нисам оволико зарађивао. На паркингу, нека госпојица са кучетом, то нешто ситније од чиваве, тј кракатије ал' на кантару мање. Ноге и реп више нацртани него што изгледа да садрже кости. Карикатура. Ал' и то је жив створ.
За доручак, видим да је део екипе, из првих кола, узео неке муфљузе (в. Кућни) са боровницом и кафу... океј, може, ал' мислим да сам ипак узео нешто друго. Ту сретнемо и ваљда целу екипу из Колорада (нпр Кетрин, на фотци лево, до ње је К.М., не знам коју бих пре намазо на леба, може обе?). Па онда на посао, свако носи свој лептоп (океј, оставили смо их у колима, нема шансе да их овде неко мазне, све је голо и равно на километар, ту скоро ништа не расте а слабо ко и пролази осим нама сличних).
За пуш паузе сам се опремио - силазио бих, понекад носећи одштампан комад кода, доле испред фирме, натакаривши нове поларизоване цвикере за сунце. Јер сунце пичи све у шеснаест, а нигде ни облачка. Ваздух је толико сув да је небо чисто плаво, а кад погледам под тачним углом са тим цвикерима - потиљак на север - оно је плавље и тамније од фармерки. Од обуће сам понео само папуче, шта ће ми било шта друго.
Онај Мајерс-Бригс тест, који сам грешком стрпао у 13-III-2003. је ваљда био јуче. После је то стигло свима имејлом, или чак на папиру (јер за који красни бих га иначе стрпао у скениране ствари за август), па сад могу натенане да погледам. Са мном у квадрату (дакле вучемо на исту страну по све четири групе питања) су директор, један од Мајкова (онај из Колорада), Бил М (фоксовац или цеовац). У непосредном комшилуку су мој цимер, мој комшија (онај са Род Ајленда), четири битне рибе из подршке, и нека два лика са западне обале. Џејк је чак два корака даље. Ех, памћење...
Бар је опис у том мом квадрату похвалан, „брз, инениозан, стимулише, будан, речит. Сналажљив пред новим и изазовним проблемима. Вешто генерише појмовне могућности и онда их стратешки анализира. Добро чита друге. Досадна му је рутина, ретко ради опет исто, воли да га занима једно па друго.“. Наравно, све ово може да се протумачи и као супротност (брзеља, брбља, не уме да заврши посао а већ почне следећи, фантазира и увлачи друге у то...), као што могу и хвалоспеви који стоје за осталих петнаест група.
Ручак би се обично доносио, неко би отишао по пицу или бурито, па шта ко наручи (то и плати, ваљда, не сећам се да ли је и то било на рачун фирме, ваљда јесте, кад је већ све остало). Ајд да пробам тај бурито. Еее најзад нешто љуто како ваља, најзад сам се нашао довољно јужно. (А био сам у Тексасу па ништа, а?)
Касније поподне је цела фирма отишла на подужу журку код Џејка Бауера у брда. Чудо једно, све зелено, ништа од месечевог пејзажа, чак је имао и свој део обале језера. Кућерина огромна, са двоспратним стаклени зидом према тераси и језеру, наравно дрвена, види се утицај Френка Лојда Рајта. Тераса је у два-три нивоа, отприлике прати терен, и покривена је даскама... али не од дрвета, него од неке сиве рецикловане пластике. Има текстуру отприлике папир машеа, и угреје се невероватно, врелије од камена на Средоземљу.
Било је доста пива, истина америчког неког, ал' кад си у Риму поступај као Римљани (што поступају са својим робовима...). Било је и клопе, сећам се да је све било на истим папирним тањирима као што се сервирало и у фирми (осим што је онда бурито био у алуминијумској фолији, дакле врућ како треба). Било је и нешто деце, кад је већ код куће па је ту био и мали Мајка (ака Мицах... име које ми никако не иде у главу), Џејка Бауера и госпоје му усвојени син. Чудан су трио били, он онако швапски плавушан, она стасита црнобела Шкотица и клинац канда мексичког порекла. Ту сазнам и да он има и пилотску дозволу и своје авионче, неку Цесну. Исплати се то програмирање.
У ствари, Хуебло је био виђен за пропадање, јер у време кад се свуд развлачио интернет и те брзе везе, тада још кабловске, овде још нису ни помишљали на оптику, није ово Мађарска, ниједна од телекомуникационих фирми није налазила рачуницу да уложи у умрежавање места. Онда су се скупили месни бизниси, удружили лову, и направили неку непрофитну фирму која је уложила у отварање првих веза, а онда их је кренула карта. Формирао се не само Орион него и гомила других фирми које раде на мрежи или преко ње, и привредни суноврат је одложен за нека гора времена. А ови што су ту били први су се и добро опарили, ето авиончета.
Још двојица су носили сандале на чарапе, што сам мислио да овде није никако кошер, штавише мислим да сам то само овде и видео. И то у сред лета, хм.
Након што смо прешли на варење, момци су хтели да иду на голф и убеђивали ме да не знам шта пропуштам. Држао сам се оне да је голф упропаштена шетња и, као и увек, више волео да останем у женском друштву. Рибе су биле добро расположене и добро изгледале, све до једне. Дјевојке у летњим хаљинама волим... Једна Вијетнамка, „зовите ме Пепер - једном је један успео да ми изговори име како треба, али се толико здао у то да је скроз заборавио шта је хтео", се посебно здала у Џејка Блека и мене, „моји момци“, а имала је четрес пет са креветом, ма штиглиц, и та два-три мала пива што је здувала су је баш пичнула. И навалила да нас учи како се у ствари изговара њено стварно презиме, не ово енглеско под којим смо је знали, Хуанг. Под један, оно нг се уопште не изговара, то је само уа, с тим што на почетку иде неки дашак лептировог крила на месту оног х, отприлике наше х само у четврт јачине. Дакако, успео сам то да изговорим како треба, чак трипут, одушевила се. Иначе, оно Nguyen се изговара отприлике као Wn, W'nn :), ал' то сам већ знао од нашег комшије из првог стана пре три године. А наши спикери годинама крљали језик изговарајући то као Нгујен.
Разлаз је био пред залазак, јер оно мало пута кроз брдо није нарочито обележено, а било је пар возача из Колорада који га баш и нису знали напамет. Увече се ником није ишло, чему две журке на дан, чак ваљда нисмо ни завиривали у фрижидер да видимо има ли пива.
Спомиње се: 13-III-2003., Кетрин Шродер, Кућни речник, Орионвер (Орион), Хуебло, Џејк Бауер, на енглеском
10-II-2026 - 7-IV-2026