03-II-2026.
Освануло са лаганим снегом. Није нешто много нападало, пар сантиметара, и кад се око подне разведрило, већ је почело и да се топи, ал' је сунце још ниско па је око пола остало да преноћи, смрзнуто.
Целог дана помало припреме. Јагњећи бут је провео неколико сати у рерни, испекла је и пројице, и направила салату од купуса, насекла буткицу у аспику (тј де лукс шварглу) и беле кобаје и козји сир, и почистила и прошла партвишем. Мени је остало само да наточим ракије (иста лањска крушка из трећег балона, то смо већ пробали али они нису) и да одвојим десет минута да подесим часовник у Јоди... што сам био покушао јуче ама ми је деловало забуњено па сам одгодио. Забуна је у томе што се подешава навигационим тастерима на радију, ал' блентаво - никако да укапирам да ли водоравни прелазе између поља а усправни мењају вредност, или обратно. Не. И једни и други прелазе из поља у поље, док не притиснем ОК, онда и једни и други врте вредности, док опет не притиснем ОК. Аха, навигациони и уређивачки начин... добро.
Кренуо сам око 19:10 (Јода вели 19:15, време према телефону а телефон по Жексовом серверу, који је увек нешто у ефе), јавио Борчету да долазим, ошацовао да ће ми требати пет минута до њега - е није него девет, и тај његов сокак није тако празан а доста је узан. Онда да покупимо Драгану, и њу смо чекали пар минута. Видимо да је већ погасила светла, него док се догега оном њеном ногом... Нисам се нешто посебно обувао, кломпе на босу ногу, јер знам да ће Јода да почне да ми греје ноге док стигнем до месне, ал' су ми зато отпали прсти на рукама. Занимљиво, заборавио је тачно време, а није заборавио на коју температуру је била подешена клима (20 с моје стране, 22 с њене).
И било је као да нисмо ни паузирали. Ништа ново и велико нисмо сазнали, више тако неке пицабоце. Нпр. да су Веца и Снеца биле довукле свог деду (по мајци) да проведе последње године код њих. Деда био наглув, а Борче је, као кућни пријатељ, причао са дедом више пута. И једном се поведе прича о томе шта је шпицнамет (или по њиховом, шпицнаме, узели да ме убеђују да се изговара по немецки, ма реко код мене се казало тако, а знамо шта се овде ради са немачким речима, то се муља меси и премеће), па је деда наређао гомилу из села, све луђе од луђег. Е кад је дошло до њиховог, деди одједном отказује слушни апарат, а имао је читаву скаламерију, и све као не разуме. После рече њихова кева како је гласио, није баш за штампу...
Повела се и прича о култури ракије, како на западу (и у далекој будућности, у свим серијама што сам гледао), ексирају пића, изруче га да би се што брже урадили, где им је ту задовољство. Ракија се пијуцка, то полако или никако, да уживаш у сваком гутљају и пратиш како делује, како мења расположење. А ни не мораш да се напијеш, није то циљ.
Нисмо питали а копкало нас је, где му је нестао зет, онај што му је продао ону крушку што смо једном пили. Није га ни он директно споменуо, него каже унук, тај са синдромом, иде трипут недељно у ту специјалну школу (где је и Веца радила)... и ту крене да прича о породичним финансијама, како ћерка због клинца не може нигде да ради, њему увек треба да је неко уз њега, па живе од дечијег додатка и оног за туђу негу и помоћ, што отприлике једва покрива оно најосновније. Док се нису преселили, финансирали су их углавном зетови родитељи, јер „тај никад нигде није радио“, а сад ето, мора и он да улети из своје пензије, они нестадоше из слике.
Драгана се вратила у нормалу, изгубила оне две киле, и укус јој је отприлике ту ал' нешто као да није сигурна да ли јој ту нешто ипак фали или уображава. Ал' каже изашла је из форме са пићем, попила две ракије (те наше по 0,04л) и ту стала, кад се на столу појавила јагњетина (одлична! ама, много је 3кг за нас четворо... јешћемо остатке нас двоје бар три дана). Борче и ја смо прешли на розе, а моја драга на пиво, узели смо нешто у Роди у петак, ваљда црни будвар, кад већ нема црног зајечарца а црни козел слади скоро као штајгер (ето упркос томе што смо драстично проредили са пивом, ипак имамо још увек неког појма). Од вина, отишла је литра тиквешког, и преосталих пола литре оног шпанског што је он донео. Каже то је нашао нешто упола цене, ал' и даље је било штогод скупо, па да се проба - узео сваком по флашу, ал' је своју некако увалио куму, па ето ајде ипак да проба. Ништа, море, бледуњаво и танко, једва да има неки укус, тиквеш је три у чело за то.
Месец је био скоро пун, колико је већ могао да попусти за један дан, ал' се сад бар видео. Разлаз је био у један. Нас двоје смо попили још једну чашицу након што смо све склонили, и онда лепо заспали.
Ујутро ми падне на памет да су нам све три биле некад чланови у расејанима, на имејл групи, па питам јел хоће опет ал' на Телеграму, хоће. Цимнем Магија, убаци их све три.. сад још да саватамо брата Стингета па да будемо комплетни. А почело је од тога што је Нина окачила у четни састанак фотку свог гулаша из спорокувала, каже прихваћен акламацијом. Ту ми је пало на ум да и међу расејанима има кувара, тамо сам иначе „најмршавији међу дебелима и најдебљи међу мршавима“, па да не прослеђујем фотке тамо амо, могу то кувари сами.
Са Леном смо се видели и у уторак и у среду - једном редован позив, други пут јер је Тања спазила телефон и викала „деда, деда!“, па ајде... Богиње јој пролазе, сад су тамније и сувље и више се не појављују нове. За који дан треба да крену да отпадају. Овог пута на Змајчеку јер се мек био успавао и гле, лепо смо се видели и чули.
Четвртак, 5. Пробудио се без кашља, без зачепљења, обрадовао се... ал' док сам се вратио са вецеа, а јок, ево га све, и шлајмара и нос и кашаљ... али мање и лакше. И пар капи крви из десне ноздрве, добар знак, то ми се увек догађало дан-два пред крај грипе, или шта је већ ово. И око, одједном је закривљење упола мање. Мерим то на плочицама у купатилу док седим на шољи - оно што је пре десетак дана било померено 5цм од 10 (краћа страна плочице), сада је око 2,5. И мрља је сад баш јајаста, врхом навише, и још мало мања и блеђа него пре. Управо сам завршио прву таблу (од 60 капсула од 1,5 грама) таурина, начео другу.
Седми. Јутрос, успех - устао око пола осам, вратио се с пишања нерасањен и без да сам се искашљао, легао опет и лешкарио чак до осам. Е онда сам тек истресао шлајмару и њоњу. Неша све бољи и бољи. Након што је она са зомбијима побрала ловорике на Бурундију, јутрос нас дочека ово, и то у облику видеа од осам секунди, Неша је лепо одиграо себе:
- what do you do to bad applications?
- execute them!
Предвече зовне Кечига. Па и време је, баш сам неко вече мислио да зовнем ја њега, ал' мени је ум тако раштркан, спазим нешто па заборавим. Но, он ухватио реда, чујемо се два-три пута годишње. Прича како му долазе унуци, и како најстарији воли на трактор, шта има везе што је минус девет и што не може ни да упали, има времена кад ојужи... А овог најмлађег метне у крило па му наређа на екрану гомилу концерата, хард рок, цепелини парплови и тај рад, и клинац ужива, цупка и одједном из чиста мира заспи дубоким сном. Само га спустио у креветац и оставио, чуде се родитељи, шта си му то радио... Похвалим се и ја да чекамо осмо, „па ви сте цареви“. Остатак приче је био о пићу, и како сав тај запад не уме да пије, они се опијају, ексирају жестину и то све те њихове лебаре, вискије џинове и вотке. Оно, и мора да се ексира да не осетиш превише укуса... Ал' чуде ме Амери, могли би да гаје воћа и воћа ал' јок, и они раде све оно што су донели из Европе, дакле опет лебаре и пиво.
Онда зове Нина, оно редовно, и гле опет не чујем је преко Телеграма на Змајчеку ал' ради на меку (иако сам и тамо освежио верзију... ту мало луд збуњеног). Код ње све нормално, Раја мало пребирао по диркама у почетку, Виолета се изненадила што нас види, избацили смо је из контекста (игра у току и слушке на глави), Санда има плик на кажипрсту леве ноге, нажуљала се од чизмица јер није навукла чарапе кад је изашла на снег, то мало што је опрашило. Њен в.д. дечко није ту, имају „џем круз“, и не, није тегла на крстарењу него неколико месних бендова свира на броду, крећу од Мајамија па докле стигну за шест дана, успут свирају којегде. Питамо јел' компатибилан, па каже има косу, био је бријао главу па престао („а, онда има наде и за ову двојицу“), има мало залиске и штогод је проређен по аеродрому, могла би да проба третман оним ваљцима са ситним иглицама што је купила још овде. А да, и оставила ми један и никако да се сетим да пробам... И гле, и девојке кренуле са истим таквим вицевима:
Санда: why don't the eggs tell jokes to each other? they don't want to get all cracked up.
Линда: what do you call a spider with ten eyes? a spi-i-i-i-i-i-i-i-ider.
Добро, то су негде покупиле, ал' полако, шест година су млађе од Неше.
Десети. Синоћ завршио „Exultant“ Бакстеров (мрзи ме да преводим наслов), занимљиво, велико (по опсегу радње, места) и шупље (по гомили неуверљивих места - бар дваес пута каже да је нешто овакво или онакво али не покаже, не исприча како је то било, само каже да јесте), те најзад сложим овај текст, који сам већ испричао једно вече кад смо пили. Форма се нашла: прво написао на Бурундију, па копија овде:
Напокон сам ухватио да читам Бакстерове Зилије и... онако, не лежи ми стил. Немам ништа против дугачке радње, нек је и која хиљада година, нек је и људска култура избрисана па од гована прављена, нек 20000 година то буде и ајатолашко-стаљинистичка доктринарна диктатура и производња топовског меса, то је још некако и уверљиво ако и није баш сликовито, али.
Из свега тога је нестало, да видимо - робноновчана привреда, књижевност, уметност уопште, наука (бар у смислу да нема истраживања, само одржавање), породица, градови, архитектура, можда и музика (осим војне пропаганде)... све то је нестало. Али једна ствар је изгледа заувек, и надживеће и бубашвабе и Рона Вуда: британски морнарички чинови и тзв. комисија, што је некакав уговор између официра и носиоца суверенитета (монарха или владе), који и сад постоји само у војскама англосаксонског типа, дакле Британија, САД и комонвелт. То је заувек, то има свуда - Стари Дрек и Стари Гејт и... ма сваки војни СФ.
Други промашај је плаћање из мобилног у мобилни. Виђено хиљаду пута, кад се нешто испреговара и део плати одмах - један откуца уплату, други погледа у своје сокоћало и види да су паре легле. И то по правилу у свемирима где је на власти комбинација државе и корпорација, последњи пример „Пространство“. Чегбре, ако су ту корпорације, и постоји плаћање, постоје и банке. И електронско плаћање. Па шта је ово, сдк, да уплате пролазе одмах? Па нису ово деведесете, не може то тако, банке неће никад, ама никад, пребацивати паре одмах. Морају да се играју тим парама неко време - последње што се сећам је да је рок да прималац угледа паре на свом рачуну био скраћен са пет дана на десет, око 2005.
Миссим можеш ти да направиш какав хоћеш дизајн, да реалистично прикажеш бестежинско стање (што ама нико пре Пространства није урадио како треба и у тој количини), и онда паднеш на нечем тако тривијалном као што је то причање бајке о банкама које ће да пребаце паре у року од истог кадра. Како да не.
Коментара није било, што ми се често догађа. Или успевам да треснем дефинитивну истину о нечему, или та истина никог не дотиче.
Једанаести. Док сам дремао, на Телеграму овакав дијалог са Леном, била на ултразвуку:
- беба је дечак 🙂
- знала сам❤️
- бабска интуиција. иначе је потпуно здрав, нису детектовали ни једну генетску аномалију
- биће све у реду
- Милан је срећан што ће добити сина али каже "морамо барем још једну ћерку" 😄. и ја тако мислим
- имате места у колима
- хахахаха
За недељу, пак, договорено да донесемо пасуљ, баш јој се једе.
Петак, тринаести. Најзад смо опет правили резанце, оне узане за супу. Оне широке прави сама, па ми пропадне разонода. Сви смо честитали рођендан Санди и Линди, а Анита је чак и нацртала нешто и снимила видео да сви видимо шта је, има четири странице - ово је прва, на другој и трећој су зимске капе, а на четвртој два мачета голаћа (из таквог цртаћа...).
Са спавањем сам био у благом хаосу. Након што смо се у недељу заседели до пола четири, па сам у понедељак устао иза поднева да ручам, дошао сам дотле да у сам у четвртак покушао мачкодрем па није ишло, као уосталом ни у среду што није, а наредне ноћи нисам ни заспао, не иде па не иде. Е у петак сам успео да одремам само сат и нешто, и све рачунао да ћу да заспим ко даска, ал' јок - опет смо засели, само до пола три, и заспао сам прилично нормално, уз само једну пиш паузу, и лепо одспавао до пола девет, па онда још мало између ручка и резанаца. Ваљда сам се вратио у нормалу... Е свашта и од мене.
УбикАгора не ради од среде. Писао сам Алфонсу ал' не јавља се. У суботу се као нешто мало појавио, нацртао Гансову поруку од десетог (а не и мој одговор на њу) и то у ширини од око 120 пиксела... а онда ни то није стигло до краја. Овај се и даље не јавља.
Увече се срео са дилером, пет кила дувана овог пута. Мало смо се чекали јер смо се паркирали на супротним крајевима а између нас комби, па док је приметио, и препаркирао се. Рачуница и даље држи, ово је око пет пута јефтиније од акцизних цигарета из трафике, што сад изађе на 21 динар комад, а ово наше је 3,8, мада ни то није баш тачно, ако се гледа на количину. Ове наше трају око 7-8 минута, а ако је мало влажнији дуван, и преко 10. Индустријске не саставе ни три минута, значи да бисмо нас двоје стукли 50-60 комада дневно, а не 35 (кад не пијемо) или 55 (кад пијемо).
Спомиње се: Алфонс д'Алшембер, Анита Џенифер Бергер (Анита), Бурунди, Вера Стојановић (Веца), Виолета, Драгана Витас, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Милован Аксентијевић (Стинге), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), расејани, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сдк, Снежана Стојановић (Снеца), Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), УбикАгора, шпицнамет, на енглеском
3-II-2026 - 5-VII-2026