Локални мајстор за сву могућу електронику - мониторе је вадио из мртвих. Надимак му је од пива (мађ. sör). Како га је Болди дефинисао, човек који живи за тренутак. Носио је некакве бећарске бркове, био весељак и зајебант.
Био је нешто као запослен у Софтексу, ал' се појављивао кад баш треба. Био је више пријатељ куће. Баба код које смо становали, преко пута од фирме, му је кева. Док смо тамо радили, оженио се, пај сад, фудбалерком (!), и с њом добио дете. Тако смо их све мало чешће виђали, кад би се поклопио викенд кад ми не идемо кући а они дођу код бабе на ручак.
Госпођа је била... онако, спортски тип, жешћа... та није имала ни струка ни кука, била је сва у мишићима, ал' ајд била је и симпатична и напредна и назадна, мало преозбиљна и дисциплинована, ваљда нашла врећа закрпу. Кренули су чак и да зидају кућу.
А то са пивом, није он баш био тако алкос, него је била таква конјунктура. Како је грунула лова од новог бизниса, било сто ситних фирми и људи који су се штогод опарили и кренули да га живе, тако су се набаваљала боља кола, телевизори, обнављале се куће и... инсталисала кабловска телевизија. А он је био тај мајстор што је качио антене и све то повезивао, и могао добро да наплати. А онда, по равничарској логици, лака лова, како дошло тако прошло, чашћавао је друштво. Оно, није да сам га често видео пијаног, можда једном-двапут.
7-I-2026 - 8-I-2026