30-XII-2025.
Пазар пре подне, око месне. Гужва, паркирао сам се чак код Спрингфилда (ајде да се и они нешто спомену, нисам крочио тамо већ две године, још им нисам заборавио онај јеловник на енглеском, а више немам стране туристе да им доведем), ајде није ни тако далеко. Сутра ће ионако бити много гора гужва, добро смо и прошли.
Два свежа видоја са Тањом, један како је прљав веш потцењена играчка - минут ипо је гледаш како га скупља по поду и слаже у корпу, други како се воза у новом волву, канда јој се свиђа. Свиђа се и Милану - растрчао се нешто да купи поклонче за журку, коју су правили јуче (ово нам је Лена испричала вечерас, током редовног разговора), па је возио на пешес места док није нашао где могу да му то ураде. Обично се из такве јурњаве врати са акутним попиздитисом, међутим јок, дошао весео и опуштен, каже ауто тера скоро сам, и паркира се, ма уживанција.
Правили су и ту журку, од оних испланираних двочасовних, што се зачудо свима свидело и упорно долазе и одушевљавају се. Једна од фора је била да се одговори на два питања - шта вам се најбоље десило ове године, и шта бисте волели да догодине одговорите нас исто то питање. Најбољи одговор је био од неког ком је било први пут да је ту, „најбоље ове године ми је ово сад, а за догодине желим да имам спреман одговор“.
Иначе, Лена већ осећа да је дрма трудноћа, неке укусе избегава, помишља на киселе краставце... Договорен је и јеловник за прекосутра - домаћа супа са резанцима и Карађорђева шницла, кето је привремено на паузи. Долазе да мало провозају кола ван града. Рачунао сам да ће да их сврби да се провозају... и не само то, на журци је била и Вука, а за викенд иду код ње негде у Бачку.
Другог миша је појео Рундек. Дебео је као крмак. Суши је ухватила трећег сутрадан, био је дебео као Рундек. Ради та мишоловка.
Ово нам је био ваљда најлаганији дочек. Отворили смо преостало пиво, оно из средине новембра, пустили на Јућубету прво „Професионалца“ па онда „Пљачку трећег Рајха“, што се завршило тачно у поноћ. Овај други је бар две трећине сниман по Зрењанину, пре двадесетак година, и препознали смо доста места - Тепличку улицу (сад Бурсаћеву), нешто оног сокачета при диспанзеру, па чак и велику фонтану из центра Суботице, која је изигравала Берлин. Оно што се видело у кадру је деловало уверљиво, ал' се поприлично примећивало да на сокаку камера не сме да врдне, да не би улетело нешто анахроно - новији модел кваке, тастера за звонце, струјомера, цеви за плин... Све је теже, или бар скупље, снимати историјске комаде.
Комшије мало пичиле ватромета, ал' није било онако петарди цело вече, доста је тихо било. У петак сам баш коментарисао на Бурундију на ту тему, и гле и у другим градовима исто тако. Каже неко, „чувају џебану за кад онај Умре“. Ко то, Шешељ или млади му падаван?
Ишчеститали се са децом у четном састанку, Нина послала цео шпил фотака са децом, из неког ресторана где су отишли на ручак, вечеру, шта ли. Лена се одјавила већ у 23:37, „СНГ свима, одосмо да спавамо“. Честитао сам и расејанима, и њих имам на Телеграму, нисам палио имејл а ни телефон... који сам ионако утулио пре пар дана, јер се будио сваки минут и светлео. Мислио сам да га после укључим да видим хоће ли и даље, ал' сам канда заборавио. Ево сад (1. јануар, 8:20) сам га укључио, и не, нисам ништа пропустио.
Освануло је са нешто мало снега, још се није ни забелело, ово је мање него што мећемо прах шећера на колаче. Ал' видећемо, дуг је дан. Лена је најавила да крећу у 11, а долази и Стојан... Е, одох по пиво, управо нам је понестало. Ма није битно и ако нема. А па не, дође нам једном у две године, одох. Дивота од вожње, све празно, не само паркинг код месне него и улице, преподне после дочека. А и тамо ради само тај киоск, све остало затворено. Узмем Бавариау (не Баварску, не Бајерн, наводно холандско под лиценцом), пробали смо једном и није било ни лоше. Наравно, стигли су тек око 13, но супа се ипак није оладила, а ни Карађорђева ни поховано. Кромпир пире је испао чудно сличан мајонезу, јер је пробала да га не уситни гњечилицом него штапским миксером, то се вуче за виљушком, мора да се намотава. А укус исти, само што... ма ово би могло да се пакује у тубе и маже на леба. Остатак пиреа смо појели сутрадан, у виду кромпирача. Није се ништа разликовало од редовних, пире као пире.
Милан је пресрећан са Волвом, каже није ни возио довде, укључио аутопилот и гледао како овај ради све како треба. Ту смо кренули нешто о програмирању аутомобила, и како Европа ту у ствари предњачи јер ту инжењери гледају шта возачи раде и шта би им користило, док Амери и далеки Исток гледају шта би звучало добро за продају. Сетио сам се и оног Алера у ком ниси могао да помериш седиште напред-назад тек тако, нема полуге, него дугме за напред, дугме за назад, и електромотор који те воза је спор. А не би ваљало ни да је брз, зауставио би те у погрешном положају. Дај ми полугу, то знам.
Тања је била нешто лоше расположена док је баба није нахранила, а онда је била свуда. Ја скроз заборавио да нам долази спејсмејкер, нисам ништа склонио са свог стола, штавише и активан прозор на рачунару је био енглеска верзија чланка пре овог, па је убацила свој ред у њега. Успела је и да укључи климу, даљински је исто ту стајао, чак ју је пребацила на хлађење, ма била је главна. Носић још није проходан како треба, ал' је некако савладала технику па успева да дише док жваће, и баш је добро јела. Издиванили смо се баш онако домаћински, чак је и Милан одремао на оном каучу под телевизором. Како сам му рекао, „сваки добар програмер заслужује да одрема после ручка код таште, искусио сам и преносим даље“.
На растанку смо мало и погледали ту грдосију. Јесте пртљажник огроман, скупиш мало ноге и могли бисмо обоје да спавамо у њему. У року од пет минута по њиховом одласку, стиже фотка: Тања заспала чим су прешли надвожњак.
Петак, нешто смо зимљиви, договор је да се сутра ложи. Бар смо отишли и у Лидл и тај ближи Светофор (није било музике данас!) и припазарили шта нам је требало, тј чега смо се сетили. Можда ће да усфали киселе за који дан, а дотле већ можемо опет. У Лидлу нашли лепу лагану сатару, ону за воће и поврће (није за кости баш), оригинал немачка из Кине. И велико паковање гуз папира, да смо мирни скоро до лета. Зато у колицима не би ни било места за киселу. Храну за мачке нисмо нашли, нису имали ни прошли пут у Мерету. За џукеле увек има.
Две основне разлике: у Лидлу ради грејање и паркирали смо се далеко баш. Овде грејања никад није ни било, чак и издув из хладњаче избацује топлоту напоље, особље се смрзава, ал' смо паркирали на 15м од врата. Док смо завршили пазар, испразнило се и око мене па нисам морао да излазим уназад на друм, та је улица сад зајебана. А почела је и нека кишица, лоше се види, чак сам у повратку ишао дужим путем, куд је шири коловоз, да не докачим неког.
Субота, трећи, освануло са снегом. Поруку „Пријатно штамарење свима који славе!“ сам послао и у четни састанак, и расејанима и на Бурунди... јер јбт откад се није људски забелело. Јавила се и Лена одмах фотком кроз прозор, па ајде могао бих и ја, ал' од прекјучерашњег шпила још нисам ни вратио картицу у камеру, а док бих ја то пребацио... мња, узмем онај киди таблет и шкљоцнем, Телеграм је управо детектовао да има и камеру. Е супер, ал' онда је на све могуће начине гледао да ме убеди да то објавим као причу. Мрш бре, не занимају ме ваши алгоритми, а и баш нисте морали да ми изврнете фотку усправно, била је лепо снимљена водоравно. Покушао сам да је усправим у његовом софтверу, ал' ми је тај нудио све неке зајебанције, да жврљам по њој и примењујем којекакве филтере, обртање нисам нашао. Послао сам је тако како јесте, да не бих пребадао каблове само зато да је пребацим овамо, усправим и пошаљем. Мало касније сам то урадио и са видеом, то нисам ни покушавао да унормалим, снимао сам усправно, и опет ме зајебао, не знам шта сам то пипнуо да престане да снима, е није него је наставио још пешес секунди, док сам се враћао на терасу. Лош софтвер, јебига.
За наредни френдз парти је било неколико планова, ал' на крају смо се одлучили за сарме, и то да се скувају дан раније. Тј могло је и два дана раније, имали смо све, ал' је требало да се обрне једна тура теста, нек нам живи квасац, па је тако данас била пица.
И сарме смо и јели у недељу за ручак, одличне. Поподне сам се убио од спавања, истина само сат ипо а не два ипо као претходног дана, ал' једнако дубоко и забуњено. Леп снег нападао, идила једна, штамаримо све у шеснаест. Каже да сазивам френдз парти мало раније, да не буде да су већ на концерту. А, да, јеботе, то је данас. Ал' немој ни тако у пола шест, можда Драгана још спава... Ајде, зовем у пола седам, прво Борчета, каже он океј, ево управо улази на капију код кума, него види са младом дамом, нешто је грипозна, ни на концерт не иду. Ајд окренем њу, каже трефила је права домаћинска, пун пансион, ево сад први дан да нема температуру, па сад полако док остало прође. Добро онда, одлажемо. Е сад да ли ћемо да паркирамо сарме, ево однела их је на спрат, или ћемо смислити нешто друго, видећемо још. Горе не грејемо, мора да је испод 10. Онај други дигитални часовник, што нам је био горе за спаваћу собу, је показивао +11 кад сам га донео доле, ал' то је било након неколико минута, након што сам га донео доле, обрисао и ставио му нове батерије.
Каже да ми је честитала новака... хм, нисам ништа добио. Е, након тог разговора се ваљда укачио у Жексов систем и онда су кренуле да стижу поруке... Јебига.
Са Гораном и њенима смо се чули накратко, иду на неку журку, неко из старог комшилука је успео да прода кућу и за те паре купи двоструко већу у отприлике истом крају, па прави журку за усељење. Тај стари крај је сад натрпан кућама за издавање - чак и оно где су живели десетак година се реновира и још ће да се зида једна мања уместо гараже. Суседна, исто, већ су сазидали мању назад, предњу издају за 3500$ месечно, задњу за нешто мање, иако је доста мања, јер ти из задње имају право да користе базен, ови из предње не.
Изашао сам у шетњу, истина у плитким ципелама и без чарапа, још нисам изабрао пар за ову годину, са намером да се прошетам до ћошка и нашкљоцам до миле воље. Снег је био мало дубљи него што сам мислио, па сам само изашао испред куће, наштрикао пешес комада, и полако назад, све газећи у своје трагове. И тако ми је нешто снега упало у ципеле, ал' добро, за та два минута (проверио, први снимак у 21:43:58, осми. у 21:44:52, плус тих 15 метара шетње).
Понедељак. Млекаџија је дошао доста касније него обично, и морао да гази кроз снег, вероватно мојим стопама од синоћ. А онда сам и ја изашао па чистио снег, е откад нисам. Једна стаза од терасе до кокошињца, једна од улазних врата до друма. Снег тежак, мокар, а и лопата не клизи баш. Падала је и некаква кишица, ал' нешто не личи да ће да се леди.
Увече довршили оно кајсије, па прешли на трећи балон крушке, хм, као да је некако различита. Први гутљај се тачно осећа на крушку, али не на скроз зрелу виљамовку, него на још помало зелену. То нестане од другог гутљаја и онда остаје чисто задовољство. Имала је неки добар аргумент по коме се изричито разликујемо од алкохоличара, и звучао је баш разложно и убедљиво, и ево сад, јутро шестог, не сећам се шта је то било, а не сећа се ни она.
Сад, недељу касније, док сам преводио ово на енглески, сетио сам се да је то било отприлике разлика у разлогу и намери: алкоси пију да се ураде и пију било шта; ми пијемо зарад расположења и уживања у добром пићу. Такође, не повећавамо дозу: алкос приступа томе са „дај док има“, а ми знамо да има. Има свега - има ракије, има дана, има нас.
Ако је за нову годину изостало шенлучење, вечерас су ударили све у шеснаест, петарде, топовски удари, ватромети, и јединачна паљба из полуаутоматског пиштоља, добро одјекује, пуцањ из даље улице одјекује из оне према граду.
Нулирао сам статистику у пасијансу, Јово наново. И види се да нас је, хехе, кренула карта. Ово је на првих двадесетак партија ишло и до 75%. Прошле године смо отприлике до јуна изашли на око 23%, па сам једном грешком обрисао статистику, и до краја године смо имали око 45% победа, два-три пута је чак био заокруживао на 46. Свеједно, користим командни прозор у фоксу да то видим на четири значајне цифре, јер после неколико стотина партија, мења се понекад трећа, друга много ређе.
Она партија од 58 минута ипак није толико трајала, нема везе што смо је враћали и по трипут на почетак, пола тог времена је ручак. Сарма шести дан не може да се једе на брзину. А имали смо и охохо тренутак (в. Кућни), кад је сипала чили сос, па се било нешто заглавило у отвору на чепу, и онда грунуло у поприличној количини, отприлике четворострукој. Храбро је све појела, није јој било ништа.
Седми. Млекаџија није био, видећемо. Може кафа и без млека, а сутра ће да ради и самоуслуга, снаћи ћемо се. Пензије су нам порасле 12,2% (тачно у пару, проверио, моја стигла јуче), а добро ајд, не заостаје превише за инфлацијом. Писао Берт, ал' опет оно његово, негде је нешто прочитао па прекуцао, упорно тако прекуца по десетак пасуса однекуд, и пошаље тако целој листи, строго пазећи да нико не види адресе осталих. Једно време сам још и покушавао то да читам, ал' никад нисам приметио да ту има неког система, смисла или да бар има нешто заједничко. Од прошле године сам кренуо то да бришем. Прочитам можда његов увод и први пасус и ајд ћао здраво.
За цркнуту мачку у подруму не знамо да ли је Џими или Зелена 3.2. Трупло никако да се осуши, ајд сад ће ваљда бити мраз па да је спакујемо у кесу па у канту. Недоступно је, на јастуку је у тунелу, ком не може да се приђе од свог оног грања од старог ораха и орезивања лозе. У међувремену су се на њему запатиле дзиндзуре, истина још не онако крупне. Некако нађу куд ће да уђу, у свако доба имамо по три-четири. Срећом, иду на светло, па угасимо лустер а упалимо светло у кухињи, и успевамо да их потаманимо, ал' онда дођу нове. И миш, таман смо мислили да је отишао последњи, ухвати се још један. Био сладак малецки, мачке су се обрадовале. Претходни им је био добар другар за игру, ал' је успео и да им побегне. Значи да нису довољно гладне.
Док сам се ја расањивао од мачкодрема а она сушила косу, нешто после 15:00, зове Ержика. Честита нову и божића, па крене да кука како је сломила ногу па су јој ставили слаб гипс па после јачи, а све јој отиче и излазе некакви чворићи, рекли да треба да се одсече. Дозовем госпоју, јер нисам имао живаца да је лично одјебем. Чујем како говори (на мађарском, али толико још увек разумем), „откуд знам, откад ја нисам доктор, а нисам никад ни радила у здравству, не знам како то данас раде, шта имају, шта преписују, зови хитну, ако треба у болницу одмах ће и да те одвезу“. Пита за Гиту, каже још мора да ради, трт мрт. Ма дај (коментарише ми после), сад је већ прешла 65 година, имаће и пензију одавде, а и што јој још то нису завршили, брже би да је ту, него она мора да седи у Француској а кеву шта, да окачи нама? Има овде и оно пола куће, а и са то пензије што је досад наватала, и што не би морала да плаћа кирију, овде би живела ко бубрег у лоју. Ал' не, њој лепо тамо, чак је и купила гробно место, хоће тамо да је сахране. Ма мора да има неког. А може да буде да јој се не долази док јој је мати жива, већ и халуцинира, каже дошле две жене у црном, са великим наочарима, и ухватиле је свака за по једну ногу и поломиле јој. Ајде, а што је стан вазда закључан, то не смета.
Спомиње се: Бурунди, Вука, Горана Средљевић (Го), диспанзер, дочек, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), кум, Кућни речник, Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), расејани, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Спрингфилд, Стојан Настић, Тања Настић, фокс, френдз парти, на енглеском
31-XII-2025 - 5-VII-2026