Збир године...
Никица Мариновић из Дубровника је била прва мис Југославије, ал' стварно лепотица. Ма уопште те су Далматинке згодне ал' пре свега лепо и стасито ходају, јер немају водовод, бар су одрасле без њега, па су воду доносиле у качицама, на глави. То има да ходаш право или ће да ти се бућка и проспе. На светском такмичењу је била друга. Први пут да је једна социјалистичка земља уопште учествовала у тако нечем.
Код нас је вест примљена са негодовањем, јер наводно жири није могао да дозволи да победу однесе риба из комунистичке земље, али је још важнији разлог што је победница, Индијка, ладно пристала да иде у Јужни Вијетнам и забавља америчке војнике, што је Никица одбила јер „као Југославенка не одобрава вијетнамски војни сукоб“.
Од нове године укидамо визе за стране туристе.
Телевизија... гледао се „Црни снег“, што јесте била још једна серија из кухиње Ђукић-Новак, чак и са мање-више истом гарнитуром глумаца, али није била баш толико хумористичка (хумористи су ваљда заступници хуморизма), него је ту било и некаквих људских судбина, заљубљивања и, ајде, и смешног. Радња се догађа у некаквој кући где је пун аутобус путника принуђен да се снађе док им не стигне помоћ, завејани су. Вероватно надахнуто претходним двема зимама, кад је Шавник, у Црној Гори, бивао одсечен до марта. Није ме се нешто дојмило, ал' гледали смо, другог није ни било, био тај један канал.
У Америци је кренуо „Стари дрек“ ака „Звездане стазе“, који ће се код нас појавити годину-две касније, и ког тада уопште нисам стизао да видим, ишао је уторком или средом у пола седам, а ми били друга смена, последње звоно у седам и пет. Дневник је тада почињао у осам, а у пет до осам би ишло „лаку ноћ, децо“, то је кренуло ове године, могуће да су то радили Мића Татић и његов Аћим (лутак, Мића је био трбухозборац), и да су текстове писали Душко Радовић и ко зна ко још. Чак се, ако се добро сећам, завршавало Аћимовом успаванком, опет од Радовића, из култне дечије серије „На слово, на слово“. Било је добро док је трајало, а онда је, средином наредне године, то преузео загребачки студио, ал' они као да нису имали слуха за децу. Није да су Славица и Мендо били антипатични, него су имали лоше текстове, а онда су и њих заменили нечим блентавим. После тога, кад је преузело Сарајево, са неким као луткама, то је већ било тешко гледљиво, нервирало ме јако, нарочито стакато виолинска музика са тим, деловало ми је негде између ружног и кича. Ваљда сам већ и прерастао и постао штогод критичан према свему томе и престао да гледам.
Од филмова, „Орлови рано лете“, по Бранку Ћопићу, мислим да смо ишли са школом да то гледамо. Књиге сам знао напамет, Ћопић је ваљда најбољи дечији писац од целе те ратне генерације, а филм је био доста добар и веран књизи. Осим што је пољара Лијана играо Чкаља. То је можда допринело популарности филма, Чкаља је тада био баш популаран, али напросто није личио на илустрације из књиге, није му легло никако. Много касније сам укапирао шта је - није био баш неки глумац, а његове форе су биле само солидна имитација фора које је изводило оно имбецилно говно, Џери Луис.
6-X-2025 - 11-V-2026