јуни 1962.: Доброта

Са обдаништем у Доброту, у Боки Которској. Први пут сам од куће, прво озбиљно путовање.

Вожња је била невероватна. Прво аутобусом до Београда, на то сам већ био навикао. У Перлезу је био неки колар који се презивао Фијат. Био сам нешто задремао у бусу* и пробудио се таман кад је бус застао испред његове куће. Трипут читам и не верујем својим очима. После чујем да то презиме стварно постоји.

Затим, дуго чекање да крене воз - седели смо пред станицом, са родитељима, по некаквој жези, од сумрака до ноћи, док нас најзад нису потрпали у воз. Прострли су нам некаква шаторска крила по поду да спавамо. Први пут сам видео она плава светла у купеу. Гледао како промичу неонска светла под стрејом перона. А онда смо се пробудили пред Сарајевом. Хватај свако свој ранац. Не знам откуд мој ранац, био је од некакве вештачке коже, да ли је био ручни рад, знам само да је био различит. Имао сам ону исту пластичну боцу од пре неку годину, и пластичну чашу на склапање.

У Сарајеву (нова, невероватна железничка станица, касније сам се изненадио да видим исту такву у Новом Саду), где су нас прошетали до споредног колосека, одакле је кретао ћира за Зеленику, где је крај пруге. То је ишло цео дан. На жешћим успонима су точкови шкрипали о шине, а можда је то био и зупчаник по средњој шини, јер трење не би било довољно. По вагонима све од дрвета, и клупе и прозорски оквири. Понеко је повраћао. Видик се успут мењао; све мање шуме а све више крша. Онда је замирисало средоземно биље. Хватао се мрак кад смо стигли у Зеленику. Тамо је потрајало док смо се сви искрцали, пребројали, нашли ко је шта изгубио или заборавио у вагону, док је дошла лађица, док смо се укрцали. До Доброте може да се стигне пешке, али бољег превоза није било, само лађица. То ми је прва вожња лађом које се сећам (пре три године смо били на острву, дакле није баш прва али оног се не сећам). Имали смо само пар километара да пређемо, и можда би пешке ишло брже, ал' ем је мрак ем куд ћеш туда са тридесетак уморних клинаца. Буса, наравно, није било, а и тај друм је само туцаник уз обалу, боље је било лађом.

Тог лета сам научио да пливам, сам од себе. А онда и да скачем на главу.

Поморски музеј у Котору је невероватан. Оне макете старих бродова су чудо.

Имали смо мале ранчеве, у њима четкица за зубе, сапун у кутији, склопива чаша (те су биле баш главна фора тада, баш популарне за путовања). Ранац је морао да буде обележен иницијалима (срећом нису се понављали унутар групе).

Кућа где смо смештени је била од камена, као и све остале, са патосом, голо дрво. Уз брдо, изнад куће, се пружало двориште, ту смо налазили корњаче и завиривали у буџаке.

Имала је велику терасу горе, а испод ње је била трпезарија. Доручак је углавном био леба мармеладе и беле кафе или чаја. Бела кафа је увек имала неки талог, ко зна шта је то било и колико је какаоа (или кафе) било у тој цигури. Тај талог нисам очекивао и неколико пута сам се закашљао од последњег гутљаја. Код куће смо имали Здравку, што је лажњак кафа, од цигуре и можда јечма, која је имала много бољи укус од беле кафе, мада је само личила на кафу и не би се ниједан кафопија дао преварити тим. Не знам како су то правили, али чак и те црвене лименке су одлично изгледале, савршено чисте и сјајне, савршен индустријски производ.

Није било лоше и нисмо били гладни, и било је у ствари боље него у обданишту. Иза куће је била као башта, која се пружала уз брдо и то доста далеко - Јадранска магистрала, кад буде изграђена, ће то доста скратити. Ту смо се понекад шуњали, налазили корњаче и друга чуда. Једном после кише смо кренули, нас седморо или осморо, друмом ка Котору, прешли можда пола километра па се вратили. Другде није ни могло - или друмом једну или на другу страну, или узбрдо.

Спавао сам на доњем кревету, у углу. Само кревети у угловима су били на спрат. Изнад мене је био млађи васпитачицин син. Звекнуо сам једном главом о рам, створила се краста, која никако није зарастала јер је сваког дана ишла у слану воду. Дан данас имам некакву израслину на том месту.

Добили смо дописнице и дебеле воштане креде, ал' оно пола цола дебеле, да нацртамо нешто и да се то пошаље кући. Не знам како су замишљали да се тим црта, ал' није ни испало лоше. Адресу је исписала васпитачица, а и стигло је дан-два пре нашег повратка.

----

* тада се још није говорило бус, само аутобус, понекад афтобус. Скраћени назив се појавио тек седамдесетих, кад су почели да исписују по асфалту ознаке за стајалишта, где је било важније да има мало слова али да се добро виде.

---

Спомиње се: Бурунди, обданиште, на енглеском

31-VIII-2011 - 28-III-2024