01-XII-2024.
Изјутра смо већ видели на шта сад личи та соба. Ту је кревет на спрат, али испод њега су два кревета - онај стари, и доњи од тог спратног. Доле су Санда и Виолета, горе је Линда. Арон је, како смо после сазнали, мислио да оде кући сад за викенд, али је то са креветом штогод потрајало па не би стигао, одлаже то за следећи викенд. То смо све сазнали од Лене поподне, кад смо били код њих. Тања овог пута није ни дочекала да је баба узме у руке, почела је да се дере унапред. Што је потрајало десетак секунди, а већ два минута касније су се играле на каучу. Весело дете, баш је лепо порасла, ту је негде прешла и ону тачку кад је двоструко тежа него при рођењу. За очи нисмо још увек сигурни хоће ли бити сивозелене или плаве. На фоткама сам гледао, то има око 29% плаве, 23% зелене и 12% црвене, хм, још увек ни тамо ни овамо. Видећемо.
Донели смо лименку сушеног матичњака за чај, има ту залиха за до лета ваљда, и штрудле с маком и пите с јабукама (од лиснатог теста, чудо једно) и оне грисине, све са рецепата што је покупила последњих десетак дана. Штавише, узела је свеску и тамо их пише. Тј преписује са јућубета... ето, доктор, рецепти, преписивање, све се скупило на једном месту. А све то је баш оно одлично, срећом још се држим на 82,5, мада сам био већ угледао и 83. Бар сам мало смањио кикирики.
Милан је одлично изгледао, ведар и разговорљив, иако тврди да је болестан, имао је јуче или прекјуче тровање храном, све је избацио из себе, и температуру имао, ма све, и опет као да му није ништа. Лена већ боље изгледа, само је баталила теретану и изгледа да је престала да завирује у пулс на свом сату. Мењају им лифт, а то ће изгледа да траје, доле у улазу је гомила челичних профила и остале гвожђурије. Други лифт ради за непарне спратове, па се њим попнемо на петнаести и сиђемо један. У повратку смо морали да сиђемо три, јер не може да се дозове са тринаестог.
У повратку није баш да ми се спавало, само замор очију, и на пуку снагу воље и усредсређивање смо лепо стигли до Мерета, и напазарили се којечега - и печенице, и белог меса, чак и јабука, хране за мачке, младог сира, ма свачега. За вечеру је било остало супе од ручка, појео сам кнедле и онда оно колача што није однела на спрат, то се чува за френдз парти сутра. Звао Драгану, каже она па зар то није у други понедељак, па прошле недеље смо били код Борчета. Ало, бре, код њега смо били осамнаестог... Ау, ал' сам у хаосу, прошло је овако а нисам ни приметила.
А онда је звала Го, преспавали су једну ноћ на новој локацији, и провела нас кроз све просторије. Кућа изгледа огромна и има свашта. Лик који је ту досад становао, тих пет година, је некретнинац, и на све стране има резерве вина, то му је штос у послу да увек ували по боцу обема странама да им остане у доброј успомени. Дечија соба је баш шарена, а ни кућа није сива, има разних тонова којегде, као да су мене питали. Анита је спавала на горњем, Неша на доњем, и кад је силазила оклизнула се и пала, јер је овде паркет, а она свуда иде у ногогрејачима што јој је мати исплела, то клизи.
На навозу од улице до гараже су наређана четири беемвеа, а уз мало вештине би стала још три, а зависно од прописа могло би и на улици, но ту је бициклистичка стаза и тротоар, истина без својих ивичњака, ко зна да ли би ту смео. Стенли и иначе мисли да се отараси већег дела инвентара, за случај да се селе још који пут. Ни селидба није још скроз готова, има да се донесу дечији рачунари, озвучење и још понешто, а остало да се попакује за бацање. За главну селидбу су дошла два јача момка да помогну, они су носили теже ствари.
За дан захвалности су били на ручку код својих старих комшија, ћурка итд. Кажу деца су мало у ауту, претходни дан су их водили на вакцинацију против ковида, сад су бар много мирнија. Леле...
Другог ми се опет спавало у насумичним интервалима, чак сам одвалио два ситна мачкодрема, један око четири, један у 18:30, у збиру ни пола сата, јер напросто нисам могао да гледам, очи ми монтажне*. Наравно, кад су ово двоје дошли, све ме прошло, нарочито кад смо већ почели да пијемо. Трешња је одлично примљена, сви смо попили по три (Борче четири, бржи је), а и сланиши што је испекла - они грисини са сусамом и погачице из фрајера. Ребарца од оне гице су исто лепо примљена, и неки љути ајвар из дућана, и туршија (она прва, блеђа, ову другу, црвену од цвекле, сам само показао и „ово не иде на сто, зна она мене, ја бих сигурно уфлекао столњак“). Главнина приче је кренула од деце, сестрића и унучића, па је Драгана прво причала како је њен ћале вазда пицанио ауто, гланцао га и лицкао, ма ко апотека, и онда га позајми унуку за провод, и остане отисак шаке на ветробрану... „Како је он то возио, како је кочио, кад је јадна девојка морала руком да се дочека на стакло...“, ма, каже, ако му није јасно шта има да му објашњавам. Кренем ја ту да причам како смо једном заглавили задњим точком у банкини на елемирском друму, и ту крену да ме зајебавају, ма реко није то било и не тада, само седели и причали, ваљда било да издимимо још једну пре него што оде кући, ал' јок, уватили ме у машину, онда ништа, сипај уља да брже заврши. Једва сам стигао на ред да завршим причу како нас је неко извукао, а онда сам у повратку ја ишао баш у шумицу да извадим, сад јел' беше В.Д., песник овдашњи, или П.Л., глодур листа друге гимназије тада, који је заглавио са оба задња точка у блато, ал' ето шкодилак он, шкодилак ја, и све је било спремно, имао сам сајлу, знао где се качи, и онда он каже „ето кад смо већ ту истим послом“. После оних десет минута баражне зајебанције, поента ми је некако дошла танка. Ал' реко то што моја драга већ толико година гунђа како су нам алузије у бар пола случајева сексуалне природе, па не да је одустала од гунђања, него и сама почела да тако зајебава, и то врло суптилно и успешно. Ту негде се вратимо на унучиће, сестриће и то како су порасли, па утом и на себе, како смо ми то са рашћењем већ давно завршили. И ту се Драгана залети и каже како је она расла сасвим нормалном брзином ама је нешто рано стала, а добро би јој дошло још неких петнаест сантиметара. Нисам стигао ништа да кажем, једва да сам је и значајно погледао, ал' јок, „марш бре, а знала сам шта ме чека чим сам чула шта сам рекла“. Мада ни ово двоје нису шкртарили са прилозима, „шта, 15цм... па то је испод просека, мало би ти било“. Ех, то ти је на делу она стара „ако мислите оно што и ја мислим, онда сте јако безобразни“.
У неком тренутку пита Борче Драгану је ли био и неки математичар међу њеним момцима, хм, чегда видим... И крене она да броји онако на прсте обе руке, „па онда, јеси нашла неког“ „чекај, тек трећи круг пребројавам“.
Завршило се расправом о четири велика песника домаћег попа и рока, Арсену, Бори, Штулићу и Балашевићу. При чему је редослед баш тај, с тим што ова средња двојица деле друго место, свако на свом крају ринга, а предњаче по обрадама туђих песама, где су обојица урадили по неколико комада за копље јаче од оригинала. Ђоле је, пак, мало краћи као песник, он шта је појео као пробисвет у гимназији то му је, није баш ширио видике и учио свој језик, његове јаке стране су негде другде. А није то ни ринг, то су четири стуба која држе зграду.
Вина је отишло две литре (и две лименке Козела за моју драгу), доста се оног и појело, нећемо морати да једемо јучетину до петка, све одлично. Разлаз је био негде око пола два, са све груфагом (в. Кућни) на улици.
Недеља пролази без већих догађаја - она плете, ја чачкам мрз (нашао зашто ми увек почиње од нулте песме, открио притом неки десети баг). Милан оздравио, прослинавила Тања. Набавили ону пумпицу за исисавање носића, и гле, свиђа јој се. Прва таква у породици, то нико није волео. Разболела се и Лена, кашље повраћа, изгледа иста она редња.И мени се чини да сам имао нешто као подсетник на симптоме тога, две секунде лагане мучнине сат после вечере. Вест дана (петак, 6.), Раја пробао да једе џигерице, и свидело му се. Отишао до Детелине да допуним залихе клопе за зверињак (5х10кг за кокошке, 3кг гранула за мачке, две бочице неког ситниша за рибице) и цигарет папира, мирни смо до нове године. С тим што сам ишао двапут - Најка не држи оно за мачке у дућану, ваљда привлачи мишеве, шта ли, то је назад у магацину, па закључа радњу и оде по то, а ја заборавим за шта је она то кренула и одем кући... Издимим једну па се вратим и по то. Док допре кафа до мозга...
Хм, боље објашњење, из инспекторског угла, је што на тој мачијој храни нема етикете, нема декларације, па је можда било примедаба да то не би смело да буде у промету... ето, није ни прошло кроз дућан, право из авлије мени у руке.
У суботу смо се издиванили са Нином, овог пута и са сликом, и то баш подугачко. Провела нас је кроз кућу, сад већ подоста преуређену, отприлике кад је Арон био негде око Ричмонда. Показивала и шта је све набавила - посуђа, кухињских алатки, одеће, декорације... и међу свим тим стварима сваки час натрчи нешто чега се сећамо, нпр. онај ручни фрижидер (и даље као нов, користи га да доноси млеко са фарме). Он би требало да се досели за неке две-три недеље, таман кад и њој истиче пробни рад па ће моћи да ради од куће. Раја је најзад добио бољи писаћи сто - уместо оне скрнаве картонске шклопоције из 2003. сад је наследио њен ђачки писаћи сто из 1999., тај је чврст и ако је издржао досад, може до у недоглед. У вецеу уз спаваћу/радну собу (где ће њих двоје) сад има и додатни биде, тј додатак на кењару, чак са проточним бојлерчетом.
Осмог, као и обично, честитао Меланији рођендан, сутрадан одговорила, најзад је у пензији. Похвалио се са седморо унучића, она каже код њих ниједно. То је отприлике разговор за ову годину.
Лена је, каже, била океј већ синоћ, Тања је исто већ боље, лакше дише. То ме подсетило да убацим оно о викенд грипама на 01-XII-2000..
Девети. Тужна вест на Бурундију, умро је Рене са пепепеја, онај лик што је 01-V-2011. донео мека у Џакарту и уживо качио фотке на форум. Педестри године.
У мрз плаџеру сам испорешавао неке ствари - филтер по задатој речи (ради али баш не ради, уме да се погуби кад га скида, ту Дабо изводи неку скаламерију), додавање на другу плеј листу... Ово друго ме је довело до тога да најзад средим једну андрмољу у бизобјекту, наиме кад уписујем име фајла, у прва четири знака укодирам и ПК од фасцикле где се налази... осим што за неке то испадне само три знака, и кад год проверава да ли фајл постоји, зајебе га то што је померено за један, закључи да фајл не постоји, па га обрише из табеле, па прескенира фасциклу и опет нађе то све поново, и опет га упише померено, и тако у недоглед. Допунио нулом слева да увек има четири, и прескенирао свих 200 фасцикли таквих, и... најзад на нашој плејлисти (оној за кад смо посебно расположени) имамо Бајагу и његову блентаву „Идем (као да не идем, а идем)“, где поред шашавог наслова има „могу да не мислим, али не могу да се не сетим“ (јер за сећање не користи мозак, ваљда), и, врхунац, „ти знаш да сам сам, а ја за то не смем да знам“. Овде је постигао највећу густину шашавлука по стиху, јаче не може. Ово смо напросто морали да имамо на тој нашој плејлисти.
Поподне сам написао и увоз плејлиста, јер сам успут побрисао и ту нашу а и велику. За велику је лако, напросто једном наредбом додам све песме у њу. Мале плејлисте су проблем, јер треба наћи све те песме и додати их. Први пут сам то радио директно у бази - тих тридесетак песама могу на руке да пребацим, двадесетак секунди по комаду. Ал' сад ме мрзело да то поново радим, него напишем увоз, кад већ имам извезено из Јагоде. А онда, кад сам већ ту, увезем и ону већу са музиком из времена гимназије, што је отприлике исти списак као и оно што имам на Нановоу, и понекад је и пустим кад је френдз парти.
Десетог, бисер дана, окачио Васа на Бурундију: „In England, "booster shot" is spelled "borchestershire shot"“. Одмах проследио у четни састанак, сви се слатко насмејали.
----
* на склапање... То склапање очију је изгледа нешто што се иначе ради кад те нешто јако боли, изгледа помаже. Види под „склапао очи од бола“, у „Плавуши“ Киће Слабинца.
Спомиње се: 01-XII-2000., 01-V-2011., Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), детелина, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Меланија Тисаревић, Милан Настић, мрз плаџер, Наново, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), погачице, ппп, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, фрајер, френдз парти, Џакарта, шкодилак, на енглеском
2-XII-2024 - 5-VII-2026