11-VIII-2024.
Устао сам довољно касно да знам да ми се неће придремати поподне. Ручали смо, спаковали јаја (само 40) и сарме (преостале четири) и сад ћемо да кренемо за Београд. Последњих година њу сарме или стегну или протерају, овог пута оно друго. Ја сам досад био отпоран на то, до јуче, а данас је било да „еј... запали једну, стигло и мене“. Но, свеједно, стигли смо на време, кад год дошли добро дошли. Јода весело пичи, а и џедајски трикови му раде, од четири спораћа сва четири су скренула (мада, једног сам претекао на отвореном, па онда он мене кроз Ченту, па онда кад сам га сустигао он скрене - јер на правом тера само 90, а кроз села ваљда исто). Друм скоро празан, бар наша страна, гужва је у супротном смеру. БеогрАђани иду код својих на ручак, или смо опет у туристичком месту па нам руља долази за викенд и враћа се увече. И још сам уштедео пет минута јер сад знам где могу да уђем да се паркирам а да не обилазим пун круг око зграда.
Таман смо довршавали цигар пред зградом, зове Лена... синхронизација ради и недељом. Апи нас је дочекао гласним лавежом, мора да се чуо до трећег спрата, ал' је брзо умукао, каже Лена да се баш лепо навикао на нас.
Тања је, наравно, била главна. Добро изгледа, фино напредује, држи главу, гура ножицама, сиса... истина, могло би то сисање мало јаче, ал' иде и овако. Милан је баш оно срећни тата, види се да ужива у сваком тренутку. А и њих двоје исто уживају, види се по количини интерних фора које су њима јако драге и забавне а ми можемо само да наслутимо како су настале.
Медицинско особље, наравно, и даље тера своје форе, дакле свако гледа да извергла непогрешиви поступак заснован на теорији која је била у моди кад је њихов професор био студент... Чак је задесио и неко од тих професора, па изашао, па се вратио само да провери да ли је нешто заборавио, па опет отишао, а од ове две сестре једна каже „је ли отишао најзад? ...е, затвори та врата... е сад да вам право кажем“ и онда крене нешто скроз контра од оног што је профа рекао.
Нафоткао сам шездесетак комада, срећни деда папарацо... а онда сам увече урадио свих стоосамдесет фотки за ова два дана.
Сиротињска забава је била одложена још једном, јер је око десет звала Го, па смо се издиванили и са њом и са Стенлијем и са Анитом. Нешу смо овог пута бар видели, јер је спавао :). Опет је упао у ону фазу кад избегава камеру, па ако је будан не успевамо да га видимо. Стенли петља са неким Бентлијем, који је право чудовиште од машине. Треба да замени мењач - скршен за исправан а полован - али машина је тотални хаос, то су таква запетљана црева као Грумф да га је правио. А да приђе мењачу мора да вади цео мотор... и извадио га је и показивао нам фотке. Па јеботе... А то је као нека хај енд машина.
Горанина башта баш лепо напредује, лепо јој расту и папричице и парадајз и артичоке, иако је све то расадила тек кад су се вратили, нема два месеца. А квилт што је почела да прави, то је нека фантазија у јарким бојама, и нису више онако само симетрични троуглићи и квадрати, то је сад већ цела слика. Што се у изради тога комбинују софтвер, три де штампач и шиваћа машина на ножни погон... па, ето, технологија.
Пошто смо се растали доста иза поноћи, приметимо да нам се још не спава... па ајд може да попијемо коју. До пола четири... (... 117 речи...)
Онда смо у понедељак спавали кад ко... ја до подне, она до осам па онда опет поподне. А увече смо најзад дочекали да се прихватимо те сиротињске забаве. Го нам је, као и прошли пут, оставила једну кутију колачића (... 145 речи...).
И, да, Милан је најзад добио посао какав је тражио, тј има изгледа на још једном месту али ово му се некако свиђа, а изгледа да га већ смара то полагање разних тестова два-три пута недељно, па да је решио тај проблем. Почиње октобра.
И Дани пива и олимпијада су се завршили јуче. Ваљда ће сад форум мало да живне. Још четири дана су се вукли последњи коментари. Мада, није му олимпијада много наудила, само четири теме су отворене - општа и кошаркашка и онда опет те две теме али за просеравање. Није то ни био проблем, штавише ове две опште су биле више социолошке него спортске, но што се, док то траје, мало пише другде по форуму. Скоро да ми дође да почнем да читам вести, дотле дошло. Али оних недеља (не знам ни колико) пре тога, док је био фудбал, оно је била пустош.
Тринаести... стигла порука од банке да ми је стигла и та прва картица. А паз да ћу сад да идем, напољу врућина, издржао сам десет минута да наберем смокава за ракију, и беж унутра. Не радимо скоро ништа цео дан. Предвече звале Линда и Санда, нешто се не слажу једна с другом па час плаче једна час друга. Каже Линда „да је бар измишљен телепорт па да мало дођемо код вас“... ма, реко, „за почетак би могао и неки мањи, па бар да може баба да вам пошаље свеже палачинке“, „прави их и мама али не тако често“. Е, па да, цео дан на послу, па онда кад дође треба штогод и да се одмори, и оде у набавку, и уради свашта по кући, а онда ако стигне и палачинке... Мада, кад за коју недељу њене кокошке пронесу, мораће да троши јаја, а палачинке су најбољи пут.
А поподне се огласио неко од телеторбара, па сам рекао да ажурирају базу јер тамо пише да не смеју да ме зову, јер сам на списку и да управо крше закон, да сад не потежемо адвокате, да останемо на ситнијем калибру, довиђења, трес слушалицу. Имам бар два телефона у резерви, па ако и поломим, није штета.
(... 101 реч...)
Шеснаестог, док је ишла да изгура канту, ђубровдан је, види једно наше маче прегажено. Дакле од пет Џиминих и четворо Зелениних, остало је по троје. У ствари, исправка, Џиминих двоје, онај што личи на Суши (Нинину мачку, шарена горе бела доле), један од црнобелих је нестао. Ал' ниједно није угинуло од болести, као што се догађало раније. Сваке године, свакој тури мачића би се појавио жесток крмељ на очима, што смо покушавали да лечимо на разне начине, па је некад успевало, некад баш и не. Пробали камилицу, хлорамфеникол, свињску маст... и свако помогне помало и за неколико дана опет по старом. Сад откако им даје тај хлор диоксид, неколико капи у другој ћаси за воду (пластика од паковања меса), сви здрави. Бар нешто нам иде ове године, родило, ово остало... од бораније је одустала, све се осушило, боливијска паприка тера и рађа али хабанеро само тера а одбацује цветове. Ни заливање не помаже. Са баште бар извучемо дувана и понеки парадајз. Воће слабо, шљиве споро зру а род није ни принети оном из, рецимо, 2014. Ево већ четврта недеља без капи кише, а сунце пржи.
Поподне, звони мобилни. Нека клинка, са оним високим сремачким гласом каквим су се педесетих певале војвођанске песме, ама пљунуто то, нуди неку презентацију неког уређаја за филтрацију ваздуха, да дође колега да одржи, само да знају да ћемо бити код куће. Таман кад сам хтео да је одјебем у троскоцима, каже да је мој број добила од Драгане... ајде ако је од ње, па добро де, клинка је баш оно убедљива и има неку магију у гласу. Баш не варим високе женске гласове, а ако сам издржао скоро три минута да је слушам, мора да је то.
Наравно, прошло ме чим смо прекинули везу, а и госпоја се осула на мене. Зовем да откажем, телефон ми се ускопистио и не могу да добијем везу, па сам послао поруку: „ипак немојте долазити, реклама је зло“. То што вама иду неки поени а отуд и паре за то што радите, па, злог сте се посла дохватили, а што бољег нема, нисам ја крив. Подсетило ме на јесен 1999. кад се чак двапут десило да ме неко на телефону убеди да узмем нешто па сам онда отказивао у року од пола сата.
А Драгани следује да се мало наслуша приче...
Осамнаести. Испекао још један казан ракије, натенане, после ручка. Нема везе што је напољу 32°, веома ми је значило што смо све удесили и утаначили, па се седење поред казана сад своди на десет минута кад се стартује, петнаестак минута кад треба да процури (данас смо закаснили за две капи...), још петнаестак минута кад треба да се пресече, и још десетак на крају кад треба да се затвори и ракија сипа у балон. И још пола сата да се казан испразни и ориба, ал' то може и касније. Испало је да сам то рибање одложио за сутра, јер сам мислио да то урадим после вечере (кренуо сам око 15:05), међутим тад је звала Лена, прво једном на кратко а онда поново - мислила је да ће да успава Тању па да тако причамо, ал' мала се није дала преварити. Кад је звала други пут, успут нам се прикључила и Нина, па смо онда кренули утроје све до 19:30, кад је већ скоро мрак.
Тања се баш лепо заокруглила за ових седам дана, и ноге и руке су јој се затегле, нема више вишка коже, а има чак и некакав подваљак. И коса јој се већ види, наравно рођена плава, као и сви ми. Нина, испоставља се, има посао снова. Шеф написао инвентар, шта је од апликација на ком серверу и на коју базу се која качи, и онда дао свима да прочитају, и онда дао тест из тога. Награда, потрошна виза картица, ко одговори бар 25% добије 10$, па тако све до 70% где је награда 50% - наравно, Нина добила :). Она нам је била увек талична да нешто тако добије - било је и оно да је ишла на Тару, и да је добила пицу за назив емисије (в. 15-III-1997.), и на греб греб лутрији је и даље у плусу, а врхунац свега је да је добила зелени картон на лутрију...
А нешто касније се јавио и Борче, сутра френдз парти.
Спомиње се: 15-III-1997., Алан Форд, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, френдз парти, на енглеском
13-VIII-2024 - 5-VII-2026