Синоћ звао Борче да нас подсети да је сутра винско вече у градској башти, рекламира се винарија Звонка Богдана. Да неће да пева? Ма неће ни бити ту, само његова вина. Реко, ако падне киша у међувремену, ето нас, иначе одосмо на башту да заливамо. Има он таквог комшију, жури да залије док није пала киша... А, да, и помера следећу седељку са понедељка на суботу, тако му се нешто наместило.
Нини данас први дан на послу, јуче била само оријентација и упознавање, тек од данас стварно ради. Деца издржала цео дан, а и следећа два, да нас не цимају на Телеграму. Једна њена другарица из клуба кућеротки (вероватно доајен, урадила је то пешес пута) ће да буде са њима прва три ипо сата сваког дана, а за после ће да се снађу, нису више мали.
Данас смо заиста заливали тамо, ради она привремена пумпа као змај. Свратили успут да купимо спојнице за црева, па сам распетљао оно зелено црево (ваљда су га зато и вратили, што су га запетљали а не умеју да одреше), исповезивао то и онда смо кренули озбиљно да наливамо. Парадајз се баш обрадовао. Покушао сам да оспособим и ручну пумпу ал' јок, то уништава оне кожице, нема везе што изгледа глатка, није подерана као пре што је умела да буде, али свеједно пушта около, остругала се. Нема везе, иде лепо на црево.
Увече, док смо причали са Леном, јави се Борче из градске баште, каже таман је оно почело, крете пљусак, једва су стигли да се склоне у зграду... А овде ништа. Већ три-четири дана само гледам у радарске слике и мапу муња и громова, и осећам се као да смо постали Крагујевац.
Лена има догодовштину из теретане. Њен тренер воли да је снима, па ју је прошле недеље снимио како ради згибове (пуким случајем сам запамтио шта је то), и пустио снимак на сајт теретане, у делу само за чланове. Следећи пут кад је дошла, још пре свлачионице јој се обраћају момци да јој честитају и „ти си мој узор“, „поздрав, инспирацијо“. Шта, реко, сад сви они хоће да буду у осмом месецу и раде згибове?
Онда се појавила и нека што је успут и новинарка а тренира ту, хтела би да уради интервју са њом. Ај прво нек поразмисли. Поприча она са Миланом, па буде „Па можда, под условом да то није Блиц... или Информер... не ни Курир... ни Телеграф... ни Нова... ни Пинк... ни Н1...“. За два минута су се сетили свих могућих листова што излазе, и нема ниједног у ком би било ко пристао да му се објави и име, а камоли цео интервју, јер зна да би изашао из њега усран. Не ваља нико.
Његови преговори са новом фирмом лепо напредују, а са старом је успео да се разведе. Причао је већ са шефицом, и ова му каже да за рођење детета може да добије два месеца уз 20% плате. Мало, бре. Онда је причао директно са оснивачем, који је из цуга признао да је та понуда срање, него каже сачекај да крене друга половина године, па да онда можеш да користиш и цео годишњи одмор, и слободне дане и све на шта имаш право. Канда је и њему доста, очигледно више не управља фирмом.
Ускоро им опет носимо јаја. Доста месеци је било да су одбијали, неће, на таквој су дијети. Но, то се променило, и сад кад је хтела да прави палачинке, испало је да су већ други пут из оближњег Максија купили матора јаја, нема везе шта пише на картону, ваздушни мехур заузима трећину простора, а два-три су баш била и покварена. Одлично, јер нам већ понестаје места и у замрзивачу, имамо бар 150 замрзнутих јаја, а и сад смо за претходну ракију (6,7 литара углавном кајсије) повадили преклањске трешње и одмрзли их).
Комшије до нас су нешто одлепиле... зове он њу данас да дође на ограду... дао јој четири крушке и кренуо са причом како долазе неки црнци и снимају их, пењу се на нашу брезу па одозго, а вире и преко Јулишкине ограде. Оно, били су јесенас из урбанизма и фоткали оно пола плаца поред Фаика и њихову башту, то би било неискоришћено грађевинско земљиште, али за то су знали још тада, и отписали то као „не могу нам ништа, плац је цео укњижен на нас“. За сваки случај сам склопио собну лотру која је стајала уз кокошарник још откад сам са њега грабуљао опале кајсије. Питамо се да није неки закаснели утицај вакцине.
Двајшестог, најзад киша. Бар смо стигли да залијемо.
Чула се са Гораном. Прво су се дописивале пола сата, читав роман откуцале, па онда прешле на разговор. Само звук, без слике, јер стари гугољ не може више да повуче. Кашље још увек, ал' тако је то, кад кренеш са ММСом (хлор диоксид, три капи у чаши воде, два-три пута на сат и нешто после последње кафе) то чишћење траје и траје, а онда једном и не приметиш кад се завршило. Новост је да се баба, у чијој кући су под киријом већ десету годину, опет удала и да хоће у дворишту да сазида нешто за издавање, а она да дође да станује ту где су они. За отприлике годину. Стенли се узврпољио, има пуно двориште беемвеова... Чули су да је неко за само 250К$ пазарио кућу са три акре земљишта, не тако далеко ван града. Могли би и сами тако нешто да изведу.
Око поноћи смо најзад попричали са Нином, овог пута на меку, чули како је на новом послу. Па, бања - ту се остаје по петнаест година у просеку, има разноразне бенефиције, плаћају школовање и то не нужно из струке, доста их има који почну као физички радници па заврше као инжењери... Читава шарена каријера а све у истој фирми. Нема журбе, опуштенција. Добила је службени таблет (на ком треба и да ради) и лептоп и телефон, лозинке и свашта што треба да користи. Имају стандардну Ораклову базу и апликацију, сад само да похвата где је шта у бази. Већ је завирила и у свој слог да види како стоји оно са оних неколико стотина што је дужна, јер јој нису опростили што је била пукла цев а нигде се није примећивало јер јој је вода отицала у некадашњи бунар. Исти квар као што је био пре дванаест година, с тим што екипа која је то тада као поправила, није урадила скоро ништа, па јој се то опет појавило јесенас.
Двајседмог је (... 41 реч...) наишла и до Плусмеса, који није пропао него само затворио овај дућан што нам је близу. Ал' није им асортиман као што је био, и они су се прожгадили. Ајд бар је нашла добар комад шваргле, а и некаква шункарица, делује да личи, онако на пипање није онако мекана и воденаста као што је постало нормално.
Двајздеветог сам коначно подесио телевизор да ми буде трећи монитор кад затреба. Одиграли смо три круга жмурке, док најзад нисам успео да подесим где шта дође у случају да се он укључи, јер док сам га подешавао, распоред монитора би ми се покарабасио, уместо да леви и десни буду први и други, били су први и трећи, а телевизор би се убацио као други. И онда и кад све распоредим како хоћу, дијалог где за 15 секунди треба да потврдим да ми се свиђа овај распоред оде на телевизор... док пребацим миша тамо, он се затвори. До петог пута сам увежбао.
Ситна победа је што је фес из цуга радио на три монитора, без да сам га и пипнуо.
26-VI-2024 - 5-VII-2026