31-V-2024.
Други дан у Сокобањи. Било нешто захладнело, па смо јутарњу кафу пили на предњој тераси, гледа на исток. Поглед около је невероватан - смењују се ганц нове зграде у модерним нијансама сиве, и олупане и неодржаване старе куће, какве су се правиле пре педесет и седамдесет година. Кућа до нас је још један споменик Грумфу, то је крпеж на крпеж, а овај прозор од предсобља је круна свега - направљен од горњих прозорчића из неког старог аутобуса. Под стрејом су две дугачке гране, онако као за ражањ али не довољно праве, окачене некако под рогове, и о њих омотане ситне новогодишње ледовке. Пошто је кућа на стрмини, од улаза до капије би било степениште наниже па стаза навише; пошто је то мање од десет метара, ту су избетонирали праву стазу и испод ње спремиште за дрва, и то изгледа још шездесетих, тад се правио тако сиротињски бетон који се временом крза и круни. Овде се већ види први ред арматуре... На све стране јуполке од фарбе, избројали смо бар седам, ал' на кући нема трага да је видела четку последњих четрдесет година. Под капијом два мотоцикла, паркирана предњим точком узбрдо, иначе ко зна како би то успело да изађе. Са задње стране улаза је степениште наниже, са газиштем не ширим од 15цм али зато 25цм високим... А имао бих још толико текста кад бих кренуо кроз оних неколико фотки.
Око девет смо сви већ били на главном сокаку и јели бурек. Неша се баш трудио да барата ножем и виљушком, и ако и није успео да пресече тамо где је најдебље, уз спољну ивицу, исекао је све остало како треба. Не претерано вешто, али свеједно, ниједан му комад није одлетео, што је по себи већ успех.
Код сувенирнице на источном крају парка је и даље онај огроман билборд са локалним рекламама... и овај бисер од енгрпског... стајао сам два минута да се изврти цео шпил док нисам дочекао да се ово опет појави. Да не поверујем својим очима - неко је то прво урадио осисаном латиницом, графичар је то претабао на грколику ћирилицу, и да нико не примети да се не каже грцки него грчки... Да ли је ово нови врхунац неписмености, или курцобоље?
(Ни једно ни друго - како ме је неки дан касније исправила Тањаједаска на Бурундију, ово је зајебанција на рачун Грка, који не умеју да изговоре ч, па кажу ц)
Тог дана нисмо ни ручали, бурек нас је држао. Њих четворо су отишли у Терме на купање, чак је и Неша пристао да пође, и навукао и купаће гаће, али је рекао да неће ући у воду јер је „развио аквафобију“. После је испало да је након пар сати ушао у воду, и после нису могли никако да га из ње истерају. Го је слала фотке у четни састанак на Телеграму, па смо били у току, а тако смо се и договорили кад да кренемо, и нашли се тачно испред кафане где смо мислили да вечерамо. Пила се точена „Бавариа“ (по 350 динара чаша, у суштини домаће пиво, ал' не сме ни случајно да пише Баварија, ј им смета, без енгрпског не можеш ни пиво да попијеш). И деца су добро клопала, а кад се појавио бенд, мислили смо да почиње срање, међутим нит су били претерано гласни ни нападни, а и репертоар којим су почели је био фино пробран, и коликогод да су фрцокли додавали, опет сам успевао да препознам шта то свирају. После су отишли унутра, не далеко од нас, па смо их и даље добро чули - ту су већ прешли на више Балашевића и Звонка Богдана, јер су тако ошацовали друштво око чијег су се стола поређали. Одседели смо ту добра три сата, од 19 до 22, и онда лепо отишли на спавање. Први дан је добро прошао.
Други дан се Неша већ више дурио, инатио и све скупа кварио игру. Били смо кренули у шетњу, и док смо стигли до моста већ је био толико антипротиван, да се вратио тих 200м назад, са бабом, а нас четворо смо отишли до града. Анита је провела добар сат и нешто на дечијем игралишту уз главни парк, пењала се на све што су имали, добро се заморила. Онда је било питање шта ћемо за ручак. „Мерак авлија“ се сад зове некако другачије, ко зна шта је сад тамо, него ајдемо опет у „Сплендид“, били су добри јесенас. Међутим, испред нас тамо уђе цела екскурзија, све нека дечица, бар њих педесетак, каже келнер до 15:00 само с резервацијом, места нема. Океј... следећи избр је „Бони“, испод парка, тамо су они клопали кад су били прошли пут. Док смо наручили, испостави се да је у пећи било прасе на ражњу... ал' и то је већ било унапред распродато, добро је било и ово што смо узели. Пили смо Морети, неко италијанско пиво, нисам био претерано одушевљен, ајде море, Италијани и пиво. Анита је пила кокту, што негде има негде нема, имали смо среће овде.
У повратку сам код Кинеза купио Неши праву кинеску лепезу. Једну је користио и прошле недеље, било нешто спарно па сам се сетио да је извадим из фијоке. Ал' то му није много поправило расположење, остао је надурен цео дан. Зато су поподне он и Стенли остали у соби а нас четворо смо отишли до тзв. Језера, што је оно проширење на речици, где може и да се купа, ко је довољно храбар, вода је веома хладна и лети. Онај висећи мостић, што је био постављен пре три године, и даље није на месту. Бар је Анита смочила мало прсте, наговорила је баба да баца камичке у воду, па је упрљала прстиће, па ајд мало да опере... и тако десетак пута. После смо сели да вечерамо у ону „Под орахом“ где је некад био онај жути мачак (в. 27-IX-2021.), опет само по чорбу и један гулаш за понети.
Опет смо у повратку купили осам лименки пива - по четири Старопрамена и Бавариае, и то полако испили на тераси, док је Неша навалио на тај гулаш. Стенли је убеђивао Нешу да не буде толико антидруштвен и да мало мрдне из те своје љуштуре. Он то гледа да пренесе што разложније и јасније, и притом говори гласно и разговетно, што је све океј и није ни нападно ни у било ком смислу погрдно или увредљиво, ал' је очигледно да клинац само чека да то прође. Кад је прошло, сео сам поред њега, тамо ми је био мек, да одиграм коју туру биџулда, и успут му, тихо и кратко, рекао нешто у смислу да „шта даш, то ти се и враћа... ако свима квариш, квариће се и теби... ал' то ради у оба смера, ако другима освежиш дан, биће и за тебе нешто“. Не знам које је од та два упалило, али сутрадан је био скроз другачији.
У недељу (2. јуна) смо нешто ленчарили по собама све до ручка, јер је Анита била нешто слинава, а још није научила како да издува нос. То ју је јако нервирало, кмечала је (глумећи подоста, дакле гласно као право). Моја госпоја је отишла са њом и Гораном да набави штогод за ручак, тј да наручи готово печење из месаре. Каже да имају поприличан промет већ сад, иако до почетка сезоне има цео месец, видела је тридесетак наруџбина наређаних, срећа па је кренула раније и своје добила за пола сата. Било је неко печење од свињског врата, и неке роштиљске кобасице. Узела је и по један парадајз, паприку и краставац па смо имали и салату, и пола киле пекарског кромпира, на шта је на крају навалила Анита.
Онда сијеста. Могу да саставим и по целу недељу без иједне, али овде не пропуштам ни једно поподне. Тај ваздух. Предвече кренемо да вечерамо код „Жупана“, што нам је прилично близу, само је мало завучено и по страни од главног сокака, па досад нисмо баш обраћали пажњу на њега. Испало одлично, и чорба и после мућкалица (са неким пиринчом приде, није баш јасмин али ту негде, врло занимљиво). Неша био одлично расположен и, штавише, сарађивао и није ништа кукао - кукала је Анита, тај носић не попушта, па су се она и Стенли вратили у собу после чорбе, а нас четворо остали. Занимљиво, како смо сели, променила се музика, нешто нестали народњаци а појавила се чак нека рок музика (да не претерујемо, „Хотел Калифорнија“ и Бисера нису нека жестина, али ето), а чим смо платили, дошли неки други гости и музика се у року од следеће песме вратила где је и била. Узели смо успут још шест пива (остала два од синоћ), те тако провели и последње вече.
Ујутро смо се лепо спаковали и онда кренули. Неша је нешто инсистирао да ја возим, ваљда да би могао успут да прича са Стенлијем, ал' су у ствари заспали сви назад осим Горане. Возио сам тако, углавном по киши, све до куће, без иједног кикса, осим што нисам сконтао шта им то значи да је „аутопут од Аутокоманде до Сурчина сад обична улица“, осим што то отвара могућност да се попуни оних ко зна колико хектара земљишта на досад неизградивом растојању до пута. Е, сад значи да путокази за аутопут у ствари воде на обилазницу преко остружничког моста, а за Аутокоманду пише само „Београд“. Имали су такав путоказ и за Зрењанин, ту негде, и то је у ствари камионска обилазница, туда нико нормалан не би кренуо, те сам тако стигао на Нови Београд са западне стране, неких 12км дужим путем, новим комадом аутопута који излази на Војвођанску, а одатле већ знамо даље... Но, ово ми се бројало у кикс и било наглас споменуто бар трипут, укључујући и увече кад смо се чули са Нином. Ово је већ трећа недеља како је боље да ништа не предлажем, биће дочекано лоше, да ништа не говорим, а вала и да не радим, јер је критика за нерад мања него за то како сам погрешно урадио. Проћи ће је, прође увек, само што овог пута мало дуже траје. Наравно, пре спавања, кад смо се сетили јабуке из 2023. све је то било заборављено, па смо га се сетили ујутро. Свеједно смо стигли кући за цигло 4 сата.
Код Нине све океј, Арон јој је поправио нешто на колима, неколико ствари по кући. Нисмо га видели јер се за толико био склонио у њену бившу радну собу и радио. Деца су океј, видели смо их све, Раја је све виши и виши, делује ми да је бар за шаку порастао откако су отишли.
Сутрадан је пријавила и да је добила посао у канализацији, почиње од 26. јуна.
Спомиње се: 27-IX-2021., Сокобања, Алан Форд, Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, биџулд 2, бурек, Бурунди, Горана Средљевић (Го), енгрпски, кокта, народњак, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Стенли Бергер, на енглеском
6-VI-2024 - 11-XI-2025