август 1963.
Још ми није јасно како смо уопште ишли на море ове године. Нек је и било преко синдиката, нек је и било скромно, опет...
Ишли смо у Милну на Брачу. Није ми било први пут да се возим бродом, штавише мислим да за тих двадесетак километара није ни требао брод, има фотка где седимо у моторном чамцу.
Нисмо ишли сами, него са породицом неког ћалетовог другара из Кикинде, неки Хатарић или тако неко полумађарско презиме, проћелав и са златним очњаком. Имао је ћерку доста старију од мене (вероватно целе три године) и два сина близанца годину старија. Њих двојица су били баш обешењаци, прилично забавни и понекад мало хватали на снагу, иако нису били много крупнији од мене. Жена му је била слатка, умиљата, помало буца, и имала је хаљину од истог материјала као и кева, па је често долазило до забуна.
Становали смо у некој соби на спрату, изнад риве, у ваљда најстрожем центру села. Соба проста и уредна, под голе даске али очигледно орибане и чисте. Било ми је доста ствари чудно - како, например, имају бунар у сред куће, и то не на точак као наш, него се вода пумпала неком полугом од пола метра, коју је требало гурати тридесетак степени тамо амо. Није ишло лако, али сам успевао да се умијем. И веце је био у склопу тога, одмах иза врата, још једно чудо невиђено - није нека новоградња, ово је стари камен, зидано у ко зна ком веку, а има све то. И кваке на вратима нису биле оне месингане као код нас, ово су ваљда биле рукотворине сеоског ковача, попут оног што имамо на вратима од шпајза, и радило је беспрекорно.
На овој фотци би требало да је та кућа она скроз лево на риви, што је делимично заклоњена кровом куће са ове обале.
Клопали смо у синдикалној мензи, ваљда одмах ту иза ћошка, углавном све Војвођани. Клопа је била добра, не баш скроз медитеранска али не ни скроз наша. Доручак је био сјајан. Први пут сам видео јаркожути сир у црвеном воску, одличан. Путер, сланина, парадајз... ма све најбоље. За суседним столом је био неки баца из Меленаца, који никако није могао да се натера да једе из тањира. Он је навикао да фруштукује на њиви, па би све што му треба - хлеб, сланину, сир, парадајз - држао у левој руци, у десној нож (и то не онај што бисмо добили, него своју брису), па би одсекао мало овог мало оног и јео то у сласт. Воли човек тако.
Плажа је била мало подаље, преко залива, нећемо се ваљда купати у луци међу свим тим лађицама, а нема ни куд да се изађе. Није ни било далеко. Једном нам је неко испричао да има још боља плажа преко брега иза ове. Па, јесте боља, ал' смо скомолели од жеђи до тамо, а још горе у повратку.
Једно поподне је ваљда падала киша па нисмо ишли на плажу, него мало одремали у соби а онда у шетњу, онако у сутон. Било је згодних места за шетњу, чудна је мало та медитеранска архитектура, са тим поплочаним трговима и степеништима, баш је онако амбијент, а није ни било неке гужве, ма дивота.
Ту ћале нађе да ми купи Кекец на киоску, и кренем ја да читам, читам, и видим да се он и кева све нешто домунђавају и смешкају, и гледају у мене, па на крају питам шта је. Каже ћале, јел примећујеш ти нешто необично у том Кекецу? Не. Ајд погледај мало боље. Гледам, гледам и не налазим ама баш ништа што би било различито, Кекец као Кекец, шта ту има. Нисам ни пронашао док ми није рекао. Штампан је латиницом. Гле, стварно. Како сам могао да то не приметим?
Спомиње се: на енглеском