17-III-1975.
Она и Ђенђи, њена цимерка, тј једна од четири у разним собама по тој кући, ал' њих две су делиле подрум, ме убедише да стопирамо до Београда, ова би да сврати до свог дечка. Били смо се нашли негде у мом крају, око рибље пијаце, па одатле отишли на кеј, па онда преко старог моста на петроварадинску страну, па онда уз прилаз Жежељевом мосту, на београдски пут. Оно, могли смо и код овог првог моста да стопирамо, та два пута се спајају километар даље, ал' ту већ изгледамо као да хоћемо да идемо на Фрушку гору и све скупа збуњујемо појавом, што лоше утиче. Већ смо имали толико стоперског искуства да то знамо.
Стоп је ишао фино, нема проблема кад чупавац стопира са две плавуше (једна природна!). Стигли смо лако до Земуна, а онда ухватили градски и стигли... бемлига где, никад не бих поново нашао зграду. Четврти спрат, квадратна зграда са авлијом, није дом. Неко је издао цео стан студентима. Било нас је ваљда осморо. Картали смо се (можда лорум), кували вино са пиментом (св. Пигментом или белим бибером?) јер није било каранфилића. Поднапили се добро, истуширали, полегали, позабавили се. Момке никад више нисам видео, осим на фоткама.
Судећи по распореду карата, није ваљда да смо их учили да играју лорум...
Спомиње се: Ђенђи Ујфалуши, лорум, на енглеском
26-IV-2011 - 31-X-2025