И овог пута нам је презентацију средио опет неки мој другар са сезама, и то ни мање ни више него у дирекцији железнице, на оном тргу преко пута главне станице у Београду. Тај је баш био занимљив лик, и после смо се доста и дописивали кад је доспео у Канаду. Презивао се нешто кратко са р, Грбић или Срдић, па је то р тамо морао да претвори у -ер- јер би ови иначе доживљавали отворени прелом језика кад би покушали то да изговоре.
Пошто је ово у старом граду и прилична је гужва, поприлично је чудо што смо Брља и ја уопште нашли где да паркирамо ладу. Наравно, не пред врата, то ни у најлуђим сновима, него ту иза ћошка. Машина коју смо носили је имала високо кућиште, не толико тешко колико незграпно. Монитор смо носили највећи што смо имали, јер пројектора још није било а онај елцеде екран какав смо имали пре девет година више није могао да се нађе, па дај највећи да се бар види шта то имамо да покажемо.
Па онда носи то на трећи спрат, и нешто се не сећам да је било лифта, стара је то зграда. И нађемо шефицу књиговодства, и подсетимо је да имамо заказану презентацију, и каже она да да, ево само да скупим начелнике и кога већ. И скупи она њих, и одиграмо ми свој комад. Посебно су јој засијале очи кад сам објашњавао аутоматски повез, изгледа да је то проблем који је одавно тишти, ма ово би била песма. Видим да се загрејала и кренула да навија за нас, чак је и током презентације постављала потпитања и бивала задовољна одговорима, а и то некако циљано питала да изгледамо што боље.
И онда се ти директори и начелници разиђу, и она изађе са њима, па се врати док смо ми паковали опрему. Каже штета, штета, ја бих ово јако волела да имам, да радим са тим, ал' ми смо само служба унутар велике државне фирме, не питамо се ми ту ништа, понајмање ја...
Песму сам већ знао напамет, ал' ето морали смо ово да одиграмо, свеједно што смо знали да је узалуд, али ето да неко у том Београду види да није сва памет код њих, да има и другде.
12-I-2024 - 21-V-2026