Питао сам се шта ће сад корнијевци да раде након што су се разишли. Бата Ковач нарочито, он је имао такав креативни потенцијал, да сам очекивао да ће сад да ради нека чуда, да ваљда напише симфонију, нарочито након што је прошле године Мајк Олдфилд објавио „Цеваста звона“. Тим пре што Олдфилд баш и није неки грандиозан композитор, он то пише више као хрпу лепих тема у шашавим аранжманима које мајсторски уклапа, ал' то још није планина, то су брегови. Бата би могао да напише нешто огромно, а након „Звона“ би ваљда осећао изазов да и он проба да већину ствари одсвира сам. Већ је и кренуо на ту страну прошле године, истина „Биографију једне мађарске породице“ је објавио као две инструменталне ствари, без средњег дела, на италијанском албуму Корни групе. У то мало већ има свега, свих тих промена ритма, расположења... Чекам.
И онда се појави Чик Корија. Као и сваки пут кад се појави неко битно име за које никад нисам чуо, пуштали су га на радију онолико, оне недеље пред концерт.
Па јеботе шта је ово. Чак сам од некога (Ечија?) позајмио албум (баш сад или наредне године?) и преслушао, па нема ту оног што сам тражио. Као џез, ал' бре један те исти ритам од почетка до краја, нема динамике, и ту је потпуно свеједно да ли ствар траје два ипо или петнаест минута, мени то све исто.
Прође концерт, а оно Бата Ковач потом изјави како се то њему баш свиђа и ето њега пре краја године са првим соло синглом. Оно, јесте то много боље од Чика Корије, то има препознатљиву мелодију и ствара неки простор око себе, штавише бе страна, „Океан“, је незаборавна ствар, коју и данас (2023.) држим на плејлисти. Ал' то има исти ритам од почетка до краја.
Тим се завршила једна ера.
Ове зиме и пролећа смо се нешто дали у културу. Осим редовних одлазака у биоскоп, ишли смо и на разне програме које је организовала Трибина младих, у оној зградици у дну католичке порте. Ту је било и добрих позоришних представа - нека екипа из Загреба, ваљда студентска, је држала представу „Поздрави“ Ежена Јонеск(у)а, која се састојала од свих могућих одговора на „добар дан, како сте“. Било је ту добрих фора, а од тројице глумаца бар двојица су после имали неке виђеније каријере. Музику за представу је радио Драго Млинарец, с тим што те музике у самој представи и није било много, али је зато после представе на бину изашао Драгец лично и одсвирао својих сат-два. Он нам је и иначе био нека маскота заједничка, па смо онда ишли на његове свирке кад год смо могли, ваљда још једна соло и после оно „четворица за мир“ у Студију ем, кад су наступили и Томаж Домицељ (са легендарном изведбом „Доста ми је блуза“ од ен минута, са све пуцањем жице, „ал' пошто сам ја Паганини на гитари, наставићемо овако“, што је канда избачено са снимка), и нека двојица безвезњака*.
Друга запамћена представа је била „Плеј Стриндберг“ Фридриха Диренмата, у извођењу Ујвидеки синхаза, тј новосадског позоришта на мађарском. Зачудо, прикључци за слушалице су били исправни па сам лепо чуо симултани превод. То је био догађај, чујеш два гласа, гледаш глумце како говоре мађарски, са све дикцијом и драмским алатом, и чујеш мање више раван глас читача текста, са извесним одмаком, није то било баш у секунду синхронизовано. Радило је боље од алкохола. А ваљда сам научио и још коју реч мађарског (нпр, „Kurt, az élet egy nagy szarás“ - Курте, живот је велико срање).
Било је и разних предавања на која смо ишли. Једно је било о сликарском правцу фото-реализма, и кад погледаш што да не, ако умете изволите, једино ми је било без везе што се толико вештине, труда и времена троши на то да се четкицом уради увећање лоше фотографије. Јер све, ама све што смо видели, је било разбацивање вештином, јој види како умем да трефим као да је фотка, ал' све фотке које су узели као предлошке су биле обичне аматерске, са летовања и из авлије, ниједна не би прошла ни клупску селекцију.
Друго којег се сећам је било о концептуализму, где су јасно изложили концепт концепта, ону разлику између слике која представља и слике која напросто јесте. Оно кад уметнички чин није израда нечег него чин избора шта ће да се ради. То се некако уклопило и са повиком на Данила Киша и употребу материјала за „Гробницу за Бориса Давидовича“, где уопште није било битно колико је он интервенисао у текстовима које је уврстио, уметнички чин је већ избор, од милион текстова зашто баш тај.
Наслутио сам да се ту отвара и поприличан простор за просеравање, али идеја није била лоша по себи, то се фино настављало на, рецимо, Битеф и разне перформансе, ту би могло свашта да се уради. Било је ту и доста будалаштина, нпр цела прича о оптичким варкама, о рецимо повеликој површини на поду, зидовима и ваљда и таваници, која изгледа као насумичан многоугао, али кад се погледа из одређене тачке изгледа као тачан квадрат, што би ваљда требало да натера гледаоца да се тргне. Наравно, јер је и нацртана пројектовањем квадрата из те тачке, па шта. Али не, ту је требало да се докучи некакав смисао, нека идеја... Шта га ја знам, ја ту видим само пројекцију.
----
* Тачније, Ивица Перцл, као некакав сарајевски песник, од кога сам знао само две ствари, ону једну с којом се прочуо, и ону другу што је извео на Бум фестивалу 1972. Много година касније сам наишао на цео албум од њега, покушао да слушам, баталио. Други је Срђан Марјановић, београдски плавушан туњавог наступа и још туњавијег става у стиху. Њега је неко гурао, вероватно Бата Ковач, који је сад већ гледао да има ергелу певача, тј „да помаже младе таленте“, едаби постигао тираж песама које напише. Овај је чак и написао песму под називом „Корни група“... ал' не, од његовог опуса на диску имам још ону једну његову ствар што ваља, остало, ако је и улетело у пакету с нечим другим, тако је и одлетело из места.
30-X-2023 - 9-X-2025