април 1960.
Ово дође овде само по години на кутијици са негативом и по томе шта дрвеће и ја имамо на себи - ја ђубретарац, са тим омчама и клипчићима уместо дугмића, са беретком натученом на главу, а дрвеће са тако мало лишћа, мора да још није 10. април.
Ова проста скела је радила од Обале Соње Маринковић до Мале Америке. Део где су они јабланови сад заузима тениско игралиште. За скелу баш и није било неког разлога, 300м узводно је Мали мост. Нестала је так кад је изграђен пешачки висећи мост 100м низводно. Но, Малу Америку чини сама новоградња, тако је и названа што су ту прва два солитера, а са ове стране је зелена пијаца, па није лако теглити цегере километар дуже, а ови и нису имали где да држе бициклове, станови су то, можда у подруму али тамо треба места за угаљ.
Скела се вукла чакљом о сајлу развучену од обале до обале, то је скелеџија полако вукао, док је сајла ишла између два котура на шипкама уз узводну страну чамца (хм, зар не би требало низводну?). Возио сам се касније таквим скелама и по Тиси, то су већ вукла бар двојица, а носило је и по два трактора са приколицама.
Кева ме више пута водила у град, тако пре подне. Тј по углу светла бих рекао да је баш подне, ал' пошто смо ручали тек око 14, било је таман времена да ухватимо аутобус и стигнемо кући за ручак. Аутобус је, бар на нашој линији (број 1 - болница - шећерана, 2 - кожара - Шумица, 8 - дуваника - шећерана) био светлоплави лондонер, ваљда смо то добили као помоћ после рата, а возач је био неки Каменко, чувен по својој збирци канаринаца, чак је пев једног од њих био уводна шпица у „добро јутро, децо“ на радију, свако јутро у 7. Наравно да сам морао да идем на горњи спрат, то је био доживљај.
Не сећам се где ме све водила, осим да је шетња бар једном укључивала и градску библиотеку, у старој згради на обали, између Малог моста и музичке школе. Не знам кад је и зашто та зграда срушена. На њеном месту није изграђено ништа, ту је сад нека кафана и запуштено дечије игралиште. Ма и та кафана није давно виђена да ради, и то је напуштено.
Неким чудом немамо фотки Великог моста, ака Бечкеречке ћуприје, коју је још 1904. или ту негде пројектовао Ајфелов биро (не зна се да ли је и он лично радио на томе). Преласци преко тога, пешке, су ми се добро урезали у памћење, због степеништа и због тротоара. Степеништа су била од неког белог камена, изгледа не најјачег, који се поприлично појео за тих пола века, ивице свуда заобљене, чак и тамо где се не гази, а тамо где се гази то одавно није равно. Док је суво још како тако, али кад је мокро или замрзнуто, леле... Газило се ближе крају, уз ограду, тамо се мање истрошило. Осим што би се баш тамо накупило смрзнутог снега. Ограда је, срећом, била стамена, то су гвоздене цеви од око 5цм дебљине, углачане од руку, и некако пободене у онај камен, то се никад није померало ни клатило.
Тротоар на самом мосту је био од дасака, чврстих и дебелих, али су се и оне појеле и расушиле, и између дасака се, како где, појавио зазор од скоро целог сантиметра. Лепо се видела вода кроз то. Како је мене био страх да не пропаднем... кажу да је страх од падања урођен, то се не учи. Уздао сам се у то да сам мали, па ако ће нека даска и да се проломи, неће пода мном него под неким већим. Нису биле много боље ни даске на малом мосту, али смо туда ређе ишли. Свеједно, још годинама након што је Велики мост уклоњен а на малом даске замењене бетоном и асфалтом, сањао сам разноразне снове са некомплетним мостовима - било да се мост нагло завршава, било да се спушта до некаквог сплава или скеле, било да су некакви радови у току па мора преко моста цик-цак. Део тога је био и осећај да у сну упадам у некакву рупу, што су у ствари били трзаји мишића, што никако нисам капирао док ми се једном није десило док сам будан, па сам препознао и потом и у сну знао шта је, али до тога има још неколико година. Зачудо, док ово пишем имам скоро 70 година, а и даље се јасно сећам многих од тих снова. Као и многих других, уосталом.
Спомиње се: новоградња, шећерана, на енглеском
8-II-2024 - 6-II-2026