Ово је потрајало петнаестак дана, током јула и дела августа. Решили смо да затворимо кућу, колико се може. Оно капије што имамо су набацане крш даске, боље рећи да ни немамо капију, гаража је широм отворена и спреда и страга, а подрум има рупе за врата и прозоре.
Те решимо да направимо бар капију и да затворимо подрум. Гаража је ионако више стреја да нам вода не цури у подрум.
И направили смо га, неким чудом. Истина, све сам секао ручном тестером, заваривали смо га на смену, кад она кад ја, имао сам и брусилицу, с тим што нисам знао да постоје резне плоче, то нисмо учили, па зато ручном тестером, јебига. Бар сам имао ваљану тезгу са правом мајсторском стегом.
За подрумске прозоре је било зајебано да се измисле шарке, али сам смислио нешто и штавише успео да то и изведем - шарке су биле са горње стране, тако да није требало измишљати некакав механизам који би то држао отворено, подупре се цепаницом и готово. У оквир смо убацили армирано стакло, како је и ред за подрум. И то се лепо отварало и затварало.
За испуне на капији и вратима од подрума смо узели некакав бродски под, тј тање даске са пером и жљебом, наварили с једне стране флах (ака равну траку) а са друге стране ће да дође ужа ел лајсна да их притисне. Е ту је био прц, то треба бар на сваких 40цм да се зашрафи, а мени су све бургије биле тупе. Нисам умео ни да их наоштрим, а није ми ни падало на ум да одем да купим нове, то је у мојој глави сматрано за луксуз, ако сам и помислио, ту сам мисао одмах ућуткао. Па је то бушење трајало, трајало...
Резултат је био тај да је подрум могао да се закључа, био је практично непробојан, осим ако неко баш хоће да лупа стакло или да донесе тестеру за метал. Капија је била готова, али шарке нисмо баш утрефили - тј ваљда смо окачили краће крило, дуже нисмо - прво што ни овај наш заваривач није развијао довољну температуру да завари комад од пола цола у пречнику за гредицу од 100мм у квадрат, ту је требало знати неке трикове. Ипак сам ја то заваривање учио завиривањем у уџбенике, где већ ђаци држе отворено, нисам ни прелиставао, ма само гледао слике. То су после Тоза и Вуле дошли и заварили на коју висину треба, а и то им је успело тек из трећег пута.
Ту негде смо имали стерео рат, јер је Фаиков старији син изнео озвучење на терасу и пичио жеље и поздраве радио Техерана, или тако неке муслиманске турбо народњаке. Ајде кад је било славље, кад је сунетио синове, па кад је удавао једну од ћерки, ту је била шатра од наше куће, па поред његове и још једне, није могло да се прође сокаком, у потоњем случају цео викенд. Али ово је био радни дан, поподне, не можемо да опстанемо, или да трпимо врућину са тишином или звучни притисак са проветравањем.
Го је на то скупила десетак минута звучних ефеката из Успона Тријада, што је била она игра за Дос, са скакањем, обртним сечивима три де у равни, ал' на спрат, ајде, да би радили скокови и лифтови. Ту су експлозије, урлање, режање, звекет оштрица и којешта томе слично. Два-три минута су била довољна.
Нисмо морали да понављамо.
23-V-2023 - 11-VI-2026