30-VII-1976.

Пакујемо се, идемо кући. Ни Драгица ни Васа, ни ми нисмо имали много ствари, ми два ранца и шатор, они још мање, било је места у његовом шкодилаку. Шатор се лако спаковао, све клинове смо успели да извадимо прстима, без цимања. И то је издржало оне две олује? Невероватно. Низак, аеродинамичан...

Решили смо да не идемо право кући, него да обиђемо чувену Постојнску јаму. Кад смо кренули у обилазак, био сам довољно при себи да понесем и Практици и блиц. Бљескање је забрањено за док је возић у покрету, а било би чак и опасно, пошто су сталактити минимално подрезани, понегде ти прођу на три прста од главе. Но, у великој дворани, где је крај пруге, нема проблема. Тамо држе и концерте, видели смо велике стубове са звучницима, кажу да је акустика невероватна. Опичена сигурно јесте, ал' кад се под натрпа обученим телима, вероватно довољно пригуши одјек.

Изгледа свакако величанствено. Штета што сам имао само црнобели филм, али је то бар био мој омиљени Илфорд ХП4, који сам извлачио на 30 или 33 дина, што је довољно повећало домет блица да обасја скоро цео овај призор. Добро, углове није, ипак је ово широки објектив. Сликали смо се свакојако, прво њих двоје, па он са рибама, па ја са рибама, и на крају ми, овако.

Возио је само он, није тражио да га одменим чак ни на досадним деловима кроз Славонију. Стигли смо кући око поноћи, све како треба.

Успут, још две приче његове, за једну знам да нам је испричао неком другом приликом, мислим да смо били у граду, ал' свеједно, нека их овде, дуг је био пут и бар једну смо чули данас.

Неки гастос овдашњи се враћао возом на посао у Француску. У купеу је била и нека искусна шверцерка, која је уобразила да је научила италијански, толико се већ пута сретала са италијанским граничарима, цариницима, трговцима. И кад је наишла она станица с наше стране где италијански цариници улазе у воз, крене она да даје свима савете како да прођу. Као да то неком треба, Италијани су ваљда најопуштенији од свих таквих на нашим границама. Ал' јок, хоће она да буде најпаметнија. И дође жабар до тог нашег, види француску визу у пасошу, и пита га „парле ву франсе“. Ова то преведе са „пита јел' носите прасе“. Гастос, фришко пробуђен, упадне у панику, шта какво прасе не носим ја никакво прасе само ових пет флаша шљиве... и отвори кофер да покаже. На то се Италијан ухвати за главу „порка мадона засто мени показе то, сад мора плати царина, ја мора писе формулар, ке поркарија...“. Са овом шверцерком више нико није говорио, скоро да су хтели да је бију остали путници.

Друга прича се догађа на Граднулици, што је сељачки крај града, доста њих има њиве према Михајлову, има трактора, стогова сена, стоке. Неки његов другар је ишао код неког свог пајтоса тамо, ваљда је била некаква журка, па није могао да се паркира испред куће, него преко код комшије сељака. Имао је црвеног фићу, и каже како је стао уз тарабу, тако је из авлије истрчао бик и право на њега. „Оно, седим и гледам како ме боде са свих страна“. После су на фићи избројали осамнаест рупа.

Ова мириши на урбану легенду, неће бик тек тако да кидише на било шта црвено, то су холивудске форе, врло могуће да је измишљено или бар преувеличано, можда је бик већ био побеснео и махнитао по авлији, можда није било баш осамнаест рупа, а и црвени фића је баш био реткост. Но, ето, прича гласи баш тако.


Спомиње се: Васа Гришпин, гастарбајтер, Драгица, практика, фића, шкодилак, на енглеском

22-V-2023 - 15-I-2026