05-XI-2011.
За 31. имам само једну фотку, и то из нокле - саксо натоварен плочама стиропора, 100x50x5 цм, двадесетак њих, што сам поређао преко оних азбестних плоча којима смо покрили рупу за (далеко будуће) степениште. Закључили смо да нам је туда главни губитак топлоте, то је метар са четири, па ајде да поређам ово преко. Имали смо ролне камене вуне, ал' тер папир само с једне стране, друга ринфуз, то би летело свуда и изазивало свраб и осип. То смо акнули са првом туром ђубрета још прошле године.
Ове године прелазимо на дрва. Отишли (првог) на пијацу, где су камиони натоварени комадима исеченим на метар, узели пет кубика. Мислим да нису украли више од 10%, можда 15%, на стару фору да ти покажу ону страну где су дебљи крајеви. При 4000 динара за кубик, не вреди зајебанције. То су нам брже боље изручили пред капију и отишли. Потрајало је неколико сати док смо то сложили у гаражу. Купујем моторну тестеру, ако већ нисам.
Другог се предвече јави Лена, нешто јој није добро, шта ћемо, седнемо у кола и одемо до ње. Што баш није било лако, накупила се нека маглуштина. Нашкљоцао сам доста тога с њеног прозора, колико већ мали Фујица може да добаци, ал' ништа нарочито, само се види да се скоро ништа не види. Па је довеземо кући, по још горој магли. У ствари није било ништа озбиљно, напросто јој је требало друштво. Дошла је с нама кући, па смо увече (већ око 21) чантрали са Нином, видели Рају.
Сфоткао сам и своју текућу цедуљу - подсетник. Видим да сам деветог најзад набавио бензин и кремен за упаљач. То сам у фијоци стола у Клинцаиду нашао један оригинал зипо, добар, скроз исправан, пали, иде, само треба горива. Трошио сам га можда целе зиме и онда баталио, јер је бензин некуд испаравао, два дана и мора да се пуни. Не волим ствари које захтевају да им стално чешкаш јаја.
Трећег смо увече крцкали орахе. Имамо ваљане крцкалице, ал' наши су ораси потврђи, па сам се након неког времена прешалтовао на то да користим ону џепну алатку што је Ендер заборавио у саксу (црна футрола, црн тепих у пртљажнику, није приметио, сад је моје), онај оштар крај, што служи за отварање лименки, забодем у рупицу од петељке, и само заврнем. То га довољно поремети да онда лако може да се крцка. И радило је одлично првих 40 минута, а онда ми је попустила концентрација и омакло ми се сечиво преко кажипрста. Алатка је од љутог челика сеченог ласером, и тај крај је практично хируршки оштар, те ми је рез преко кажипрста био прав, чист, и крварио обилато. Каже она да је најбоље да поспемо љутом паприком, то брзо затвара ране. Неће да пече? Па немаш те рецепторе, то само у слузокожи има. И стварно, крварење је престало за минут-два, а сутрадан је од реза остала танка линија. Није болело ама ништа. Три дана касније се није ни познало где је то било, осим што ми је отисак прста био мало поремећен, но и то се временом поправило. Чудо.
Лена нам је била ту и у петак, мамин рођендан, па је била и торта, довезао ћалета за ручак, све по реду. Ћале опет узео торту од оне Брижите, познаје се по стилу.
Петог смо отишли у Клинцаид да препечемо шта је било. Тада смо, изгледа, одвајали патоку па на крају све то препекли, што касније нисмо радили, мењали смо метод. Оно баште што смо стигли да урадимо је имало свачега, ал' нисмо ни стигли да покупимо на време - купус, броколи и још којешта, то је прерасло и маторо, а види се да је богато родило. Остале три четвртине баште су... коров преко главе, сад већ сав осушен и мрк.
У повратку свратили до Зекија и Данке Димијан. Поседели, попили кафу... и онда му кажем „е, за оних 500€... да то претворимо у млеко. Дођеш ми тону млека, па докле траје.“ Обрадовао се видно, очигледно да нема одакле да врати (или не намерава), изјаловила му се трипер комбинација, још му је приде изгорео свињац јер га је осветљавао на кинески продужни кабл, који се наравно прегрејао, то не да није 1,5мм2, него је једва 0,75. После сам видео да и ми имамо пар таквих каблова, и кад ми је затребало да радим нешто озбиљније, вала сам отишао и купио добре жице колико треба, утикач и утичницу, и то лично монтирао. Ти каблови држе годинама, немаш да се мислиш.
Тог дана смо однели првих 5 литара да се броји - оно дотле је била комшијска размена, ми њима понешто из баште, они нама млеко.
Шестог сам нешто радио на конветеру док фајлова у педееф, кроз ТеИкс контролу. Ево шта сам написао неком (из Дасовог тима, исти град...) о томе, априла 2023.:
Колико се сећам (гледам свој код из 2011.) ја ни не учитавам фајл у ТеИкс, додирују се само при тој конверзији, што си већ видео. Цео је штос да се одреди тачан тип документа (9 је стари doc, 12 је docx). Сећам се да је тај трик зауставио ту грешку. Ако имаш други узрок, шта ћеш, толико од мене.
Још једно: оквири, ако их има у документу, праве хаос од педеефа, јер некако лебде над координатним системом у документу, а текст онда треба да их заобилази кад се исцртава, што Ворд уме али ТеИкс не. Такве смо конвертовали аутоматиком из Ворда, и постепено их избацили из оптицаја, замењујући оквире у шаблонима нечим другим. Аутоматика из Ворда је проблем за себе - као и остатак Офиса, лепо ради демо, али не подноси право оптерећење. Не врати меморију кад заврши са документом, па сам морао да убијем Ворд на сваких 40 комада и првим нов.
Са Вордом увек срање. Јебига, Мали мекани. Дају ти аутоматику, па онда схвате да то не користе само вештији корисници, него и програмери, за теже послове, па онда кажу „није намењен да ради на серверу, ово је апликација за крајњег корисника“. Аха, па да, јер никад нисте ни покушали да га очистите и учврстите. Још један брод који се држи на рђи.
Из блога:
Рен
Па кажу „тржиште ће обезбедити, чим постоји потражња“. Невидљива рука Адама Смита или тако неког.
Серу. Тржиште је... пијаца, где сељаци слободно продају шта већ одгаје. Имали смо то и у социјализму, веровали или не. Слободно тржиште. Пијаца данас, исто као и у САД, није тржиште. То је дућан, контролисан. Трик је био прост: прво укини забрану накупаца. Онда распиши претплату на тезге и скупи понуде. Уз погодности за целогодишњи најам. Прави сељаци, који продају кад имају, немају пара за то. Препродавци имају.
Пробали смо ми пијацу и у САДу, исто. Исто као и овде, и исто као у самоуслузи. Исти униформни пластични парадајз, иста цена, једино што је, ето, напољу. Или уз друм. А једанаест камионских хладњача тутње иза, да бисмо знали да је поврће свеже. Не баш свеже са стављике, ал' свеже, за одређене вредности те речи.
Али ово је о рену. Волим рен какав је био. Онај што би га ћале носио у гаражу да га очисти и изренда, да сам преоптерети своје сузне жлезде. Није било оних ђозлука тада, а и питам се би ли ишта помогли. Рецепт је био прост: изренда се ситно, потопи у раствор воде, сирћета и соли. Готово. Морало се јести пажљиво, јер више од неколико грама одједном би потерало ватру кроз нос, од крајника па навише.
Онда сам у САД нашао рен у лепим теглицама, по истом рецепту, ал' нема ватре. Ни налик. Имало је укуса, ал' није радило, није ми ништа помогло око дисања. Оде суштина.
Е сад смо код куће, и пробам нешто ћалетовог рена, и драгичка: нема ватре. Није онај рен као некад. Американизован, немам бољу реч.
Јуче, купим ово. Пише „рен“ на етикети, ал... шта је ово (пише на фотци):
Па шта?
Пре свега, немам поверења кад се фирма зове "SremFood". "Food" у Срему не значи ништа. Имамо ми двоструко о у неким речима, као што су зоологија, зоолошки врт, неооптимизам (што нисам превео на енглески) итд, и нигде се ту два о не претварају у у, него се изговарају оба. Добро, претерујем, не знам како тамо говоре, само читам како су одштампали. Главни разлог за овај енгрпски је стара фама да је роба са етикетом на страном језику (а има свега један) намењена извозу, да је рађена према вишем стандарду, и да је скоро прошла али, ех, произведено је више него што је наручено, била је грешка у датуму па су све вратили назад, или су политичари зајебали нешто па ништа од посла... али шта прође, то се стварно продавало на том западу, и свидело им се.
Таква прича се шездесетих узимала здраво за готово, па и седамдесетих. Некад би и била тачна (мада код клопе баш и не знам да је било боље од оног што се продавало овде... али југо за Амере је био бољи од оног за овде). Данас, кад на пола робе пише крупније на енглеском а на српском ситније или никако, ово је смешно. Продаје се мачка у џаку.
И, читајући етикету... јесте, продају. Само 59% је стварно рен. И целих 10% мајонеза, шта ће то ту? То је пунило, и чак је лош, са уљем од репице (отмено „канола“). Репица је овде сточна храна. Имамо одлично сунцокретово уље, и од кукурузних клица... и ови праве мајонез од уља од репице? То се код нас користило само за железничке фењере, док смо били сиромашна земља. Сад се једе? Аха, баш као у Америци.
Пар згодних ситница: 1) чак три безимене фирме су ту, којима желим сваку срећу ако се доведу у ред и почну да штампају засебне налепнице за домаће и страно тржиште, и почну да раде нешто од домаћег поврћа. Једна је увозник, друга меша и пакује, трећа је велепродаја. Наравно, сви зараде. Чегбре, увозник? Овај стерилисани рен (не пали, наравно) је... тада... из Аустрије. Лепо. 2) Пише „Lot:“ - тако се сад на енгрпском каже „партија“. Чак је и интерни жаргон у пунионици енгрпски. 3) кад би нам правосуђе било брже од реуматичног пужа, тужио бих их за превару у оглашавању. Пише „екстра љут“ (ни то не знам на ком је језику било, кад сам се сетио да проверим, већ сам био заврљачио теглицу у ђубре), а оно благ. 4) Би ли им зарада била јако угрожена ако би куповали рен овде? Видео сам да уме порасте по цео метар. И има да га запатим, само ако нађем онај стари, нестерилисани. Јепте се, стерилизатори.
Па где је то тржиште да снабде моју потражњу? Рен хоћу љут. И сигурно нисам једини ко би га купио, да га има и да је ваљано обележен. Као што бих купио кобасице, саламе и којешта кад би само јемчили да воде има само колико је било у месу (а не да набубри коликогод да емулгатори могу да усисају), и да нема соје. Платио бих, и исто тврдим да не бих био једини. Мада, то нисам ни у Америци нашао. А ни пармезан не налазим, нигде. Чак бих пристао на ону Крафтову бледу имитацију, али бих најрађе, ако може, онај словеначки (Колинска, беше?) какав смо имали пре 30 година.
Јел' да закључим да тржиште не ради ни овде ни у САДу? Или да је радило, бар за неке намирнице, боље у социјализму, док смо још били сиротиња?
Џаба сте кречили.
Израз који ћу наћи тек десетак година касније, кад су и остали приметили ово, је „заговнавање“ (entshittification). Како само успем да толико пута будем испред свог времена, а да ми се то нимало не свиди?
Спомиње се: блог, Данка Димијан, енгрпски, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), југо, Клинцаид, Мајкрософт (Мали мекани), Мохандас Раџ (Дас), Невена Средљевић (Нина), нокла, Рју (Раја), саксо, трипер комбинација, Фујица (Фујица), на енглеском
24-V-2023 - 8-VII-2026