09-VI-1964.
Тад сам опет отишао са обдаништем у Доброту. Скроз сам побрљавио, пишући ово, док нисам утрефио године, јер се само сећам да нисам био прва година у обданишту, и да је размак био две године. Најзад се све сложило - јесте једно било пре основне, друго после другог разреда (или беше после 1962.?). Фора је у томе што сам најзад, на полеђини једне од фотки од другог пута, нашао овај датум (руком васпитачице, то смо се сви сликали и слали кући), то ми је поуздан податак.
Та два путовања су ми скроз спојена у глави, тако да од овога не знам шта је било први а шта други пут:
- зарадио ону чворугу на глави
- купио оно парче плуте са силком и удицом и уловио једну рибицу, вероватно већ цркнуту, лежала је на ивици камена на педаљ дубине, устима тик преко ивице
- научио да пливам, сам (ово вероватно оне прве године), и да скачем на главу
- задесио ми се наш кључ од капије у џепу, и нисам знао шта бих с њим свих десет дана, па сам пред крај некако увртео себи у главу да ћу доћи још који пут и бацио га у плићак на левом крају наше плаже, с намером да запамтим тачно где је па га покупим следећи пут. Запамћивање је успело, сећам се и сцене, и места, ма чак и тога и да је то било у сутон, него у године нисам начисто: је ли ово било шездесете и шездездруге, или шездеспрве и треће? (ето - види први пасус)
Почетак је јуна, и гле како смо сви натрентани, са све капама и јакнама. Оно, има да путујемо целу ноћ, и то кроз босанске планине, ал' скоро је лето. Чак је и васпитачица набацила нешто штрикано преко блузе, и имала тешку и дугу плисирану сукњу. Српски страх од грипе, промаје и назеба.
Препознао сам са фотки (из 1962.) извесну М.А., која ми је ваљда била једини пријатељ међу свом том децом. Бистра, добро смо се играли и слагали и увек налазили нешто да причамо. Већина осталих би се држала оног што су видели на филму, па би гледали да се час поделе на каубоје и Индијанце, час на партизане и Немце, или би макар јурцали около са замишљеним митраљезом и решетали около. Ова је била некако другачија.
Онда је почела да одсуствује, и једном је и скроз престала да долази. После смо чули да је умрла од леукемије.
На овој фотци, у которској луци, сам скоро највиши, јер сам годину старији. Јаче штрчи само васпитачицин старији син, јер је две старији а и иначе дугајлија. Према њима се односила исто као и према осталима, једина привилегија им је била да је зову „мама“.
Сећам се још две - једна је велика Т, тамније пути, онако мркомаслинасте, и два броја већа од нас. Од мене мора да је била за трећину тежа. Имали смо хрпу оних кожних струњача, често смо се рвали, онако на гомили, и она је ту имала приличну предност. Мислим да је била у нашој групи само једну годину.
Друга је Д., последње две године. Живела је у трошној кућици код пруге, између Багера и надвожњака, ваљда железничарско дете. Срели смо се опет 1991. кад је она радила као инжењер у некој ливници, која нам је била муштерија. Познали смо се некако, њено лице и бујна коса су се мало изменили.
Спомиње се: Багер, обданиште, на енглеском