24-II-1964.
Цело уже друштво у обданишту прича о некаквом „листон клеју“. То ови из новоградње преко пута, нешто боље стојећи, што већ имају телевизоре. Добар део дана нисам имао појма о чему то причају, само да се нешто спомиње бокс.
Ово ми је била последња година тамо. За јесен су ме већ сматрали довољно одраслим да могу да будем сам код куће оних дана кад бих био прва смена у Змају. Враћао бих се први, па сам имао и кључ од капије. Свима (и ћалету и кеви и баки) се посао завршавао у 14:00, с тим што су њих две радиле у граду, а ћале ваљда у Дуваници, што је чак код Гроша (како сам много касније сазнао да се зове). Ћале већ годинама није пушио, а престао је јер није знао шта је доста. Приметио је да ту нешто не ваља кад је са три кутије дневно прешао на скоро четири. Свеједно, доносио је са посла оне рекламне пакете производа. Кева је пушила али то није дирала, не зато што је то било за пробране госте, него што Дуваника никад није правила нормалне цигарете - њихово је било да праве томпусе, цигарилосе, лулаш и којешта.
Ручали бисмо око пола три - три, кад се сви скупимо. Ручак би био скуван претходно поподне, па би се подгревао. Сад смо већ имали шпорет на струју, било је лакше. Имао је и ту експрес ринглу, са изгледа нешто јачим грејачем и термостатом. На њој се кувала и кафа. Ту негде сам ваљда престао да пијем по пола литре млека сваког дана, а оно лонче што сам добио пре четири године за рођендан је постало званично лонче за кување кафе. Имало је и своју кашичицу, а емајл се изнутра прилично остругао временом, па се и кашичица скратила.
Фотка је настала тек 1972. а стављам је јер се на њој види све - и то моје лонче, и Крашова кутија од какаоа у којој је увек стајала кафа, и како су шољице мале (иако су те касније набављене, и у ствари нешто веће од оних што су користили 1964).
Отприлике у то време је кева кренула по лекарима и добила, које већ године (можда наредне или оне после), уверење да је инвалид друге категорије, са радним временом од четири сата дневно, другу половину плате је добијала од социјалног. Разлог за то је било срце, нека рупа између преткомора или тако нешто. Ту су већ сматрали да сам довољно велик да могу и да чујем причу зашто сам јединац - и мене је родила на сопствену одговорност, тај кардиолог, неки Милојица Данилов, јој је био изричито забранио трудноћу, ал' јок, ризиковала је и све се срећно завршило. Но, убедио ју је да се не шали главом да проба поново.
Спомиње се: Грош, Змај, новоградња, обданиште, на енглеском
10-VII-2022 - 17-V-2026