април 1968.
Датум сам извукао по сликама (велика вишња назад у авлији увелико цвета).
Шестог смо гледали Песму Евровизије, победили Шпанци са песмом које се ама никако не сећам, Трубадури седми са „Један дан“. У конкуренцији за Оскара били и „Строго контролисани возови“ и „Скупљачи перја“. Набраће се награда по Европи.
Дошли су нам Фери, жена и ћерка му у госте, на два-три дана. Мада је Мађарима било скоро немогуће да путују у иностранство, то није важило за социјалистичке земље. Е сад ово је шездесет осма, велико отопљавање, прашко пролеће и све то, а и доктрина која нас је од четрес осме до у шездесете сматрала за капиталистичку земљу, или бар сврстану уз запад, је промењена па су нас сад сматрали делом социјалистичке породице земаља. Те су дошли.
Ћерка је баш онако риба како сам и очекивао - ма, видели смо се јесенас, није могла нешто значајно да се промени - ал' недостатак заједничког језика је био повелика препрека. Оно јес вероватно учила руски у школи, ал' мени је тај језик много ближи. Мађарима су сви европски језици сасвим страни. Нешто се сећам да је Вељко навраћао неколико пута и преводио колико је стизао, ал' то за одрасле.
Немам појма где смо их водили и шта смо радили. Наравно, било је клопе и пића, мора да смо негде и ишли, ал' на фоткама нема скоро ничег, а и нису баш неке (ова је међу бољима, а гле како је неједнако развијена). Ова је, например, типична - отпратили смо их пар километара ван града, сликали се на путу, па растанак. Е сад, одакле Мађару буба (мада смо тада то звали корњачом, више личи) - па, јесу већину аутомобила унутар блока чинили москвичи, волге, трабанти и варбурзи (а следећи пут је и дошао са варбургом, неки ранији модел који ми се чинио много боље урађен од оног потоњег, било је тихо, ушушкано и врата су се лепо затварала), али је известан број западних возила увек налазио начина да пређе границу. Фери је био аутомеханичар, и вероватно је неко дигао руке од кола за која је тешко наћи делове, па је он то купио, некако средио и после ваљда продао.
О таквим мајсторима, који купе немогућ ауто и среде га, је тада кружило доста прича. Неки рођак наше музичарке (можда баш отац) је тако купио расходовани шевролет од америчке амбасаде, пицнуо га (и видео сам га на улици пар пута) и после продао, јер „ма у оцов, док ја њега загрејем, он потроши толико бензина колико фића потроши до Београда и назад“. По неким другим причама, чак урбаним легендама (о неком другом?), мотор је био неупотребљив па је убацио нешто од трактора...
Е, да, тог пролећа ме нешто била болуцкала глава, па се пожалим кеви. Посумњају на очи, па ајд код офталмолога (ваљда у диспанзер). Крене овај да ми меће она сочива, и једно не убаци до краја у оквир, и никако да уконвергирам слику. Добијем да носим наочари. Глава вероватно прошла и пре него што су биле готове. Носио сам их 3-4 недеље, а и није била нека диоптрија, можда 0,5, и баталио. Више се није спомињало, а мени је и одговарало да их не носим, јер крај свега осталог само ми фали још да будем цвикераш.
Овог месеца је дошао и уја из Вршца, са женом, за викенд, возом. До Фабрике станице има километар, па смо их испратили и фотка је добро испала. Зграда се отад није много променила, само је тераса добила кров. Он је млађи брат, и ускоро је постао неко у граду, увек директор нечега. Имали су кућу на главном сокаку, мислим да ју је купио, јер нема шансе да ју је наследио, отац (бакине сестре муж) је био обичан сељак. И ово је ваљда последњи пут да су дошли возом, после је терао тристаћа.
Спомиње се: Вељко Хлаче, диспанзер, трабант, тристаћ, Фабрика станица, Ференц Ач (Фери), фића, на енглеском
29-VI-2022 - 15-I-2026