Како се ова инфлација заукавала, тако смо све чешће исплаћивали плате. Био је општи пропис да се исплаћују једном месечно, али је ове године то попуштено па смо исплаћивали двапут, а од јесени прешли на једном недељно. Јесте пиздарија да се одштампа све, да вирмани морају да се слажу у динар, ал' ајде бре, ми смо програмерска фирма и то иде аутоматски. Приде, на пљуцомет смо до сдк па ни одлазак није неки проблем, све и да трипут нађу неку грешку - Милка би се вратила, Брата би одштампао нову туру, и ајде поново.
Прц је био у томе што се то исплаћивало петком у подне. Беспослене госпође (тада сигурно Салетова, а вероватно већ и Блажина, Братина и Фефијева) би одмах кренуле трком до банке, па би уз мало среће успеле да подигну нешто готовине, које би понестало у року од пола сата.
Ми теренци бисмо ту баш најебали. Прво, ни не знамо да је била плата. Друго, стигнемо са терена у фирму тек око 16:00 или касније, кад су банке већ одавно опустошене. Дакле имамо паре на рачуну, али немамо у џепу. Имамо чекове. С тим што нико није блесав да прими чек у петак поподне, шта да ради с њим? Може да га уновчи у понедељак, кад ће то да буде већ безвредно.
Поврх свега, време је било одвратно, отопио се снег, свуда прљаве баре и размазано блато, сипи нека кишица, ја на бициклу, идем од дућана до дућана, нигде не примају чекове, ако је уопште и отворено. Најзад негде у свом крају нађем један да је ем отворен ем прима чекове - у приземљу где је Тоза имао радњу (преселио ју је негде у град, а ово је издао, то је његова кућа), али су полице полупразне, на продају је то што видиш. Купио сам две сијалице и два пакла макарона. То је била недељна плата.
Овај смо период изгурали углавном захваљујући једној компензацији, коју је ваљда Нена генијално извела. Нека тамо пољопривредна фирма, фарма, шта ли, понуди кобасице уместо пара, и она прихвати. Испало је да је свако добио по двадесетак кила, а кобасице одличне, само месо, зачин трефљен, иду у све. То смо јели од усељења до новог динара. Дотле смо се сналазили са сојкама - бајаги шницле од соје, па се прво испеку две шницле, а онда у тој масноћи те сојке, повуку мирис и укус и скоро да заборавиш да то меса није видело.
Девојке су спавале у својој соби, на оним каучевима (који су у ствари били у квару, пукла нека летва, то је било баш неудобно, ал' навикле су). Нас двоје смо спавали на новом кревету, који је направио неки мајстор из њеног старог краја. Имали смо за латофлекс улошке, то смо још и купили, ал' за душеке смо се снашли, танти нам је дала пар својих старих. Наравно, између нас је била та гранична линија од жичаног оквира у мадрацу, а и неких 5цм размака, што смо попунили некаквим старим ћебетом. Лепо се спавало и само повремено је сметало.
Лена је спавала у нашој соби, на једном од спратних кревета, онај други смо дигли на таван. Ти су лагани, па смо га раставили и део по део лако дигли уз лотру. Она би обично легла сат-два пре нас, и по старом обичају установљеном још са ове две, пре спавања би пала прича за лаку ноћ, што баш и нису биле неке бајке или приповетке, него шта се сети да пита. Често би било мало чудно шта све она пита, па више да проверимо из којих извора сазнаје ствари, понекад бисмо питали што то пита. Одговор је био савршен: „хоћу да знам“.
Једне такве вечери, каже она „размишљала сам о томе шта је на крају живота“. И, шта је? „Једна велика глупост“. Не сећам се баш које је године то било, ове или неке од наредне три-четири.
20-VI-2021 - 23-VIII-2026