Нашли смо се негде у граду, и нешто нам се није ишло никуд. Или смо били у биоскопу на некој ранијој представи, од шест. И онда смо кренули у шетњу. Пошто сам ја становао чак тамо иза Рибље пијаце а она код Сајма, било је нешто као код куће, само нешто ближе - 3км уместо 5.
Још нисмо били почели да тражимо пречице, него смо кренули Футошком. На углу где је требало да скренемо схватимо да још имамо времена... ма, у ствари, имамо времена колико хоћемо, нисмо код куће. Ту смо схватили да кафане по Новом Саду раде до 21:00, што ми дан данас нико не верује да је тако било. Тојест, дотле су радиле оне на бољим местима, јасно видљиве, друштвене, вероватно оне што су припадале хотелском предузећу. Тако од центра до Цара Душана нисмо нашли где да седнемо... а ту већ има некаква кафаница на ћошку.
Кафаница никаква, али ради дуже. Нема музике, одлично. Нема ни гужве, још боље. То вече су сви ионако ишли раније да спавају, да би се пробудили у четири ујутро да гледају пренос из Заира, Мохамед Али против Џорџа Формена (што су многи новинари изговарали Фореман). У ствари, пензионерску атмосферу у кафани су реметила једино двојица за другим столом, јер других није ни било, који су се ту наливали да набију себи напетост пред пренос, све сладећи шта ће то да виде (ако се зауставе на време и остану будни). "Кад бата Али опали" се чуло неколико пута.
Попили смо, ваљда, по пиво. Не верујем да смо стигли до два, можда се ово затварало у 22:00, а и ја сам имао предавања ујутро у осам.
Колико знам, нисмо гледали меч, ладно смо преспавали и нас двојица и газдин син. Тј ако је он гледао, није пуштао нешто гласно.
Него, новосадски бусеви. Сад сам тек видео разлику између ових и наших. Прво, карта је јефтинија у киоску, и има да се купи карта за туце вожњи, имају аутомат са оптичким читачем, и он само одцвикује наредни квадрат и одштампа датум, време, линију. Да овим нашима падне на ум да продају карте на киоску... проћи ће још пар година, а и онда неће бити тако нека аутоматика, него некакви бушни новчићи за једну вожњу, а туце таквих већ вуче џеп надоле. Друго, сами бусеви - док су ови наши били заувек верни ТАМовима, који су вазда димили, некад и унутра, и често се врата нису затварала како треба, ови су редом имали Волвое са полуаутоматским мењачима - без квачила, са палицом од око 6цм под воланом, брзине се мењају прстима. Оно, новосадски возачи су често то аутоматско квачило користили да сабију путнике - два нагла поласка и кочења, и ето места за још десеторо. Први пут сам видео глатке беле ивичњаке, што сам после чуо да је платио новосадски ГСП да се поставе, јер толико мање хабају гуме да им се исплатило за пар година. И поврх свега, у реду вожње не пише у колико сати полази бус, него само кад полази прва вожња, па онда до толико и толико сати на сваких десет, пет или двадесет минута, како где. Имали су и радио па би јавили централи где да убаци додатно возило. Оно, осећаш да си у велеграду и да смо све то ми већ платили.
Имали су и контролоре, већ зато што је било доста студената, дакле шверцовала се раја (и ми смо, можда два-три пута укупно). Пошто су контролори ретко улазили одмах на почетној станици, јер је гужва, кад раја примети да су ушли, ко излази само пита „треба неком карта?“. Наравно, то су биле само карте које је штампао сам шофер - нема кондуктера - на малој рачунаљци са штампачем, са којом су били невероватно брзи. И кад су наши укинули кондуктере прешли на касицу код шофера па само убациш лову, нема карте нема кусура, ови су и даље били бржи од тога, иако су и примали паре, и штампали карту, и враћали кусур.
15-III-2021 - 16-VII-2026