01-V-1972.:
У Вршцу код родбине за првомајски викенд - Власта и остали, на брегу где имају кућицу. Прасе на ражњу, роштиљ. Нека девојка, матуранткиња, отац јој се запио а она опичена. Све супер, добро се најели, тај ваздух - ми равничари увек падамо на то - па се нагледах и тог дела родбине. Отишли и до бакиног села, видео њене сестре (са дугим првим е, тако тамо кажу), стару кућу, коња... ма све. Само ништа за писање. Видим у њиховом Дому омладине кино клуб има просторије. Знам неке тамо. Празник је, нема никог, поздравио их преко ујака.
Тај ујак је био ваљда једини тако дебео од све родбине, што је користио, како ми је после причао, као изговор кад га ујна оптужи да је опет био у швалерацији, „ма где могу овако дебео, шта ти пада на памет“.
Око Вишње... прича се да је тај њен перспективни млади глумац одавде, чак нема везе ни са позориштем, него је по Београду итд. (имао је запажене споредне улоге у већим филмовима, мада никад главне, које би дошле да није рано умро, саобраћајка или рак, до краја деценије). Ту ми паде на ум да ми је ово прилика, могао сам али нисам, да се ту некако увучем у те кругове. Сад касно, наивно размишљање све скупа. Мада, улазак у те кругове би ми донео негде неке поене. Ма убацићу се некако кад тад, смислићу начин.
Трећег сам стиснуо петљу и сишао у први разред, у њихову КЧС, посадио З. наспрам себе, у њену клупу, дођи ближе, још ближе, још... па сам јој одшапутао понуду да будемо пар. Тј, питао сам је. И каже не. Дај ми један добар разлог зашто не. Писма... И гле, на клупи љубавна писма од некога. Јој, опет касним. Чврст стисак руке на растанку. Касним касним. И ту ме, баш тада, подсетила на Пепси. Сличност, у том тренутку, запањујућа.
Кад боље размислим, Портрет је љубавни филм. Разликује се од нормалног филма као љубавно писмо од обичног.
Четвртог фоткао неки квиз у Дому омладине - наша гимназија против медицинске, нешто о познавању историје револуције*. Ш. и његов бенд "Алтер его" су свирали, а Гаша и ја смо их намртво зајебавали (штагод да је то било, не сећам се да су били ту).
Следећег дана, Драгана бари Возу, седне му у крило а он одједном две руке вишка. Вишња одушевљена што сам јој Битлсе вратио очишћене. Чудо како су девојке уредне и чисте око другог, али слабо пазе на осетљиве ствари - плоче и сочива. Она Трећа ме поздравила са "здраво, усамљениче... а што ти мене мрзиш?" "што бих?" "па тако ме гледаш" "губим се у твојим урокљивим очима...".
Спужва ни данас није дошао.
Кева и ћале у Београду у пазару, купили ми Ленонов албум "Замисли" (већ трећи у збирци). Фали унутрашњи омот са стиховима, можда га је неко позајмио из дућана, или преслушавао у њему па апио. Нема везе, могу да поскидам, и занимљивије је тако.
Увече развио остатак "Портрета" - црнобеле делове снимљене код Д.М., па тонирао у сепију.
----
* не баш, такви квизови су увек били везани за неку свежу књигу на ту тему, па се није тражило познавање револуције као такве, него бубање из те једне књиге.
Спомиње се: Вишња Лазин, Власта Зарин, Гаврило Ташков (Гаша), Дом омладине, Драгана Витас, Здравко Сметовачки (Воза), на енглеском
20-II-2021 - 10-XI-2025