31-I-1977.
Ово ће бити било где између 15. јануара и фебруара, ваљда ближе оном првом. Пошто Борче није нашао себи цимера, газда напросто решио да изда подрум, онај вински тунел, неком предузећу. Био је у ствари шумар, што би требало да значи да од редовних обилазака нема времена за виноград - можда и нема, стварно нисмо виђали баштенске опреме по авлији, а с друге стране у авлију нисмо ни залазили, само тих пар метара од капије до врата.
Те смо имали форе до краја месеца да се иселимо. Пуком срећом, случајем, њухом, чиме год, смо нашли место на пола пута између дна оног степеништа и главне улице, у кући која је, наводно, најстарија читава у селу. Соба је била у авлији, некакав већи шпајз прерађен, или бивша летна кујна. Висок плафон, патос прекривен "топлим подом", што је мало јача мушема постављена исто танким филцом, јефтино и добро док траје. Чим се негде подере, или заврне крај, постаје јефтино и ружно, јер јесте, али ради посао. Сад нисмо имали купатило, само лавор и канту у нуспросторији. Ствари, и нафтарицу, смо напросто пренели низ степениште... или смо опет ишли код његових по кола?
Нашли смо гомилу цртежа неког студента сликарства, углавном актови на великим табацима пак папира, па смо купили пакло рајснегли да их покачимо да се не виде зидови. Зидови су, у ствари, стари добри набој, и упркос високој таваници, није био проблем да се загреје. Зима је ионако била блага.
Покривање зидова је скренуло у неочекиваном правцу. Љуба је и даље био добар с типом код ког је становао лане - неко са физике - и тај је био при парама и некако успевао да набавља Луј и Плејбој, где су могле да се уоче танане разлике између француске и америчке лагане порњаве - Францускиње делују сензуалније, позе тајанственије и више те маме, док су Амерке само богатије и отвореније. Ускоро се појавио још један извор материјала - асистенти наших професора, које сми изблиза упознали преко Паје. Код њега смо тад често навраћали, на вотку касно увече, да кибицујемо док се игра цугер - брзопотезни шах, сваком по минут, па чашица, па следећа партија. Он је иначе имао читаву збирку чашица, све различите, намерно различите. Моја је била она што је пљунути нокшир. И наравно, књиге на све стране. Полице су покривале доста зидова, чак и изнад кухињских врата, и опет хрпе књига свуда. Укључујући и доста СФа, не само матиша и астрономије. Од њега сам добио "Бабел-17" и прву "Дину" на читање, ваљда баш овог месеца. Наравно, смазао сам их у цугу.
И тако је зидна збирка расла. Почели смо да додајемо и из "Старта", плејбојоликог часописа из Загреба, на исти калуп - дубокомудрени дуги чланци из социологије, културе, уметности, плус најбоља збирка сиса, гузова и пичака из ових крајева. Била је и дуга расправа међу читаоцима кад је на дуплерици изашла Ула Јакобсон, за мој појам је одлично изгледала, али јој рамена нису баш крхка, деловала је мало јача и чвршћа. Што мени није сметало, али многима јесте, па се у писмима уредништву помињао „крампус“, а било је и горих израза.
Имали смо бушених картица онолико - нешто су били баш програми које смо радили на вежбама, било је и празних, али већину, од тих што су се дале наћи по соби, су чиниле оне грешне. Или би девојка која је куцала погрешила негде, или је компајлер на том месту јављао синтаксну грешку, или је напросто тај ред био замењен другим или скроз избачен. Оно, није да смо на том почетном курсу Фортрана било шта оптимизовали, успех је већ било и само то да напишеш програм који ради оно што се тражило.
И тај вишак картица је налазио намену. Немам појма шта је све писало на тих петнаестак комада што сам позабадао изнад кревета (на слици доле лево), ни на једној фотци се баш не види. Нешто од тога су биле ситне мудрости, остало зајебанција. За нову годину смо на полеђину писали новогодишње честитке, на предњу страну адресу, залепили по марку и то тако разаслали. Неки су нам после причали какву смо забуну правили код прималаца, „каже ћале стигао некакав рачун“.
Газда је био месар, али наравно да је имао и подрум и тунел незнане дужине. У овим крајевима, винским, нормално је да свака генерација продужи тунел за још пар буради, па је дужина размерна старости куће, а ово је наводно најстарија кућа у селу.
Задњи део дворишта је био одвојен неком зградицом - шта ли је тамо било, никад нисам сазнао - и делом ограде у пролазу између ње и главне зграде, нешто иза наше собе. Проблем је што је веце био 2м иза те ограде, а биле су и кокошке. Био је приличан проблем да се пређу та два метра а не угази у кокошије гованце. Ко зна зашто кокошке баш воле да серу на бетон. Имали смо додатни пар папуча (његов отац је обућар, прави их) само за то. На сваку смо написали "OUT" па се рекло "you don't go out without outout".
Физика ми је ишла на живце својим офрље приближним методама. Постојање повративог процеса је једно од тих приближења, а одредио бих га овако: 'догађај у којем се стање посматраних делова и параметара система мења и на крају враћа у стање какво је било на почетку посматрања'.
Зез је у томе што је немогуће посматрати све стране неког догађаја, па се тако ствара привид повративости, јер успевамо неке ствари да вратимо у првобитно стање. То, што смо успут расули нешто енергије, није од значаја, уосталом, ово је механика, колега, а не термодинамика, ...
Спомиње се: Љубивоје Томић (Љуба), Малиша Борковски (Борче), Паја Ћурчић, на енглеском
7-XII-2020 - 6-VIII-2025