01-XI-1976.
Ујутро сам дошао са ћалетом, донео ствари - исти јорган, јастук, књиге итд. Но, баби се нисмо допали, или је добила бољу понуду, па је већ издала собу некима. Шта сад?
Па, још сам имао новине, штавише данашње, па ајде кроз огласе. Најзад нађем један који звучи пристојно. Јесте, имали бисмо трећег у соби, али није студент, предаје негде историју у средњој, углавном није ту. Газдин син је у средњој музичкој, кларинет, други је у средњој пандурској, у интернату с оне стране Дунава, стално. Добро, ајде, имамо собу најзад.
Одвезао сам ћалета на аутобуску; он кући а ја код Љубин. Испричам му све, како нас је баба зајебала, и шта сам могао у тим околностима. Добро, добро... где си то нашао? Тамо и тамо, број 23, шести спрат, стан 26... замало да ме избаци кроз прозор. Он је тамо становао један месец прошле године, није могао да издржи. Газда је тешки босанчероски идиот, за себе каже да је планински вук, пече му шапе градски асфалт, није на своме али преживљава. Јес како да не, радио је у војној фабрици негде у брдима, успео да се пензионише рано и дебело, кева му била првоборац па је на њено име добио овакву станчугу а њу у старачки дом, ... ма цела историја.
Позајмио нам је један кључ, "идите у град и фотокопирајте". Није нам било јасно је ли овај неписмен или тотална будала. Тек трећу недељу приметимо у центру дућан, пише "фотокопирање и израда кључева". А, одатле му. Укриво схватио, и чак ни то није из његове главе.
Те је месец некако прошао. Бар смо имали ваљано купатило, чак без свог бојлера, зграда има централни и двоструки систем цеви. Што сам користио да избијем новембар из главе - био је прљав и депресиван како само може. Комадић срче, који сам некако летос зарадио у палцу леве ноге, грешка у корацима у Врсару, је изашао док сам се тако туширао.
Обично бисмо се нашли тамо понедељком ујутро (тј ја претходно вече, навикли да дођемо тим спорим возом поподне, отпратим је, па ухватим аутобус), одслушали преподневна предавања, а поподне сми имали ваљда педагогију - понедељак је увек био пун. Онда бисмо стигли у собу, и схватили где смо. Газдин син је обично вежбао своје скале у другој соби, можда петнаестак минута, а онда би прешао на увек један те исти чочек у махнитом ритму. Није то ни лоше, али увек исто, и крене по живцима. Онда купимо нешто да вечерамо и урадимо се од пића.
Трећег или четвртог таквог понедељка нађемо негде боцу Скендербега, најбољег албанског коњака за извоз, седнемо и мезетимо. Негде око другог цуга (чашице нисмо имали... можда оне за воду?), ето вука на врата. Имао је нос за шљоку, очигледно. Крене са гађењем "па ви овде пијете! Шта је... то? Дај... хммм...." и онда је сео до Љубе и није мрдао док то пола литре није нестало.
Био је очигледно свеже дебео. Згртао лову како год уме. Продавао осигурење живота, да допуни пензију. Многи станови у крају су универзитетски, и уз студенте у стану (још двојица у другој соби, никад их нисмо видели), мислио је да је савладао академску терминологију.
"И хоће тај да узме осигурање живота, и сједим ја са њим, има ту дугачак образац да се попуни. Дођем до занимања, вели лектор. Видим да ме зајебава. Озбиљно. Сад је ли има говорну ману, ал' није, иначе говори нормално, ил ме начисто зајебава. Мислим, знам ја шта је ректор, ал' за лектора никад чуо. И сад он ту мени измишља... ма уписао сам да је ректор, неш ти мене зајебават."
Последње недеље смо отишли на Петроварадин и тамо нашли собу. Издржали смо овај месец, доста.
Једна примедба, која је можда била још пролетос, кад сам кренуо да се дружим са Љубом, па је у ствари његова, како је Дејвид Боуи утицао на фаце... Ама нигде ни једног јединог фрајера који би се примио на то и почео да га имитира. Али зато је почела гомила риба. И, наравно, кад је он то рекао, одједном сам почео и сам да их примећујем, било их је онолико.
Годинама касније сам пронашао једну која се тога држала до дубоко у године: Паса. Наравно, тог тренутка ми је била далеко ван видика, али двадесетак година касније ћемо се опет срести.
Него, тај Скендербег... Упркос општем утиску да је Албанија комплетна припиздина, сирота и неразвијена и деценијама иза нас у многом погледу, отприлике као и цео источни блок (у ком није била, али ни много различита од њега), коњак је био добар. Све те земље са државним социјализмом су муку мучиле са робом широке потрошње, клопом, шљоком, намештајем, кућним уређајима, возилима. Гурала се прво тешка индустрија (и наоружање), електрификација и транспорт, здравство и школство, а елементи стандарда становништва су били негде на четвртом-петом месту. Обрачунски систем је неговао произведену количину (производа или утрошеног материјала, како кад) а не квалитет или дизајн, што се догађало више случајно него захваљујући систему. Тако су им производи били сфушерени, или би се брзо кварили, или имитације где имитатор није укапирао шта то опонаша и нарочито не зашто. Одећа је била јака и ружна; обућу нисмо ни пробали али је изгледало да би жуљала месецима и трајала годинама.
Свакој од тих земаља је требао понеки репрезентативан производ, пре свега пиће и понеки специјалитет. СССР и Пољска су имали вотку и крзно; СССР и кавијар; Мађарска љуту паприку, добре кобаје и вина (пиво и кафа су им били скроз лоши); Румунија није имала ништа (чега бих се уопште сетио, осим оне једне флаше цујке која је била одвратно ђубре) али су имали добрих ствари из увоза - кубански рум и кинески нарезак; Бугарска је имала ружино уље. А Албанија је имала тај коњак и ама ништа више. Касније сам пронашао да ипак јесу имали нешто - ствари од резбареног метала, ручне млинове за кафу и тозне.
Све је то морало да постоји, да би другови из виших ешалона Партије имали чим да се курче, а не иде то кад ти је све из увоза, мора нешто своје.
Спомиње се: Љубивоје Томић (Љуба), Спасенија Вишњић (Паса), тозна, фрајер, на енглеском
5-XII-2020 - 31-X-2025