09-XI-2020.
Седмог навратили Драган и Боба. Драган се пакује, постепено напушта стари посао, отказни му истиче други викенд. Дотле су цимери. Кући га чека нов посао, да директорише царинским терминалом, где је његов кум (главни?) власник. Тај ми се никад није свиђао, нешто има у фаци, а и то како му се отац обогатио препродајући струју држави је чиста крађа, да се ја питам. А сад се шире.
Боба се укопао. Бар четири ствари је одлучио да уради па није (да научи мађарски да положи за држављанство па да може у ЕУ са мађарским пасошем; Ђенђи би му држала часове ал није јој се чак ни јавио; у Бечеју су му рекли да неће напредовати док се не учлани у СНС па је дао отказ; хтео је да научи програмирање, па смо му дотурили литературу и оставили отворене линије да зове кад запне, није звао; сад хоће на неки тромесечни курс у Нови Сад да буде тестер ал' то смо чули још марта, могао је досад двапут да то заврши). Каже Драган "разни ми дођу за савет и добију га, једино њему немам шта паметно да кажем". Милена је баталила посао са продајом електронских цигарета - добра је лова али је стално у колима, без радног времена, и налеће на разне идиоте цео дан. Отишла код сестре у Беч, остаће тамо можда годину, можда да среди папире и остане тамо да ради. Делује ми да су спремни да се разиђу, јер на видику нема будућности. Наравно, оно што су га звали из тужилаштва за посао, ћорак. А ни овдашњим адвокатима не треба приправника, попуњено.
Двадесетог смо били на гробљу, кад је умро комшија. Сад, 27. смо одвели девојке прво на католичко гробље (није баш на Грошу али уз њу) да обиђемо Ома и опу, и танти. Њих две су се добро забављале, а време савршено, четврто михољско лето у пуном замаху. Пењале се на гробове, улазиле у оградице, отварале и затварале вратанца... Јесте, то не би требало да се ради, и деца би требало да схвате да је то некаква света земља, озбиљна ствар, али... ма ко га јебе, њима је отац умро, па? Ма да ја сутра бацим кашику, не бих имао ништа против да ми деца играју по гробу.
Онда смо отишли на друго гробље (тј има још два-три, ал на два немамо никог), да обиђемо баку, кеву и ћалета. Исти сценарио, она сади цвеће, оне се играју. Кад смо стигли кући, биле су преморене и одмах заспале.
Наше пијанке - 27. октобра код Борчета, 31. френдз парти, кулинарска авантура, ролат опкољен кромпиром (да се не разиђе), испало одлично, нарочито са ајваром и нечим кинеским љутим. Он обично наручи нешто из неке печењаре или од Домаћина (као што је и Драгана прошли пут).
Гунђа ми што фес пушта превише тих фотки са пијанки, па сам их све склонио у невидљиве потфасцикле зване .sklonio и слично, а на старом месту оставио тек понеку пробрану, и оно што је снимљено код нас, нарочито где су деца у кадру. фес прескаче такве директорије, то сам одавно средио.
Другог је било код нас, баш се потрудила са кувањем - ребарца на ананасу, неки ло меин, као што је правила у тамоу. Ако смо тамо тако реконструисали овдашњу кухињу, време је да узвратимо. Мада, и сад често имамо то кинеско (ло меин и стр фрај), слабо има осталог јер често захтева састојке којих овде нема.
Прошле недеље ми се јавило мађарско социјално, кажу узели су ме у поступак. Данас ми је стигао први СМС са пензијом из банке. Нето 175€, што је пиш живи, кад се погледа колико сам зарађивао последњих 20 година. Не мери се пензија на метар него на комад (у енглеском комад није јединица мере, каже се сваки - јабуке, "20 центи свака").
Позадина на оба монитора за новембар.
Вечерас код Драгане, уобичајен (32.). Напољу маглуштина, нафоткао сам се до тамо. Сручио сам три ракије (две од њене клековаче, тј шљиве са клеком, донела септембра из Бајине Баште, па једну дуњу) па прешао на вино; остали су прешли после друге. Уместо (... 3 речи...) цегера, узео сам свој стари ранац од пре 17 година, знам да је ишао у Хуебло, можда и пре тога у Хјустон, ко ће се тога сећати), да ослободим руке и да ми се не скочање прсти. Увече је око 5° и зачудо суво а новембар, чудно миран. Ранац тежак, литар ипо ракије (овог пута шљива), две литре тиквешког розеа из Роде (и још један упаљач, опет заборавила да понесе) и пола велике лудаје, око 5кг очишћено. Јер смо се сетили да је хтела да пече лудајначе.
За вечером се нисмо много сликали, исте фаце исто место исто светло већ који пут, ал' јесмо нешто пред крај, од 1 до пола три, кад нас је понело. Драгана је имала част да сфотка нас двоје, а у суботу је еос70 још мирисао на њен парфем, сад да ли од лица, косе, руку, није битно, држи. Она се увек шминка, од основне ваљда. Каже, то је знак поштовања према људима које ће да сретне - да не буде "за вас сам добра и овако никаква". Оно, никад није лоше изгледала, осим то у лето 2017. кад је изгубила 4 киле од својих 48... што је доста и баш се приметило. Сад је опет у форми. Борче је био потаман вечерас, ни бољи ни гори него иначе - Миља чува њихово унуче пре подне, он поподне, па се врати кући.
Прво пиће је било у част мог првог чека од пензије. Оно, нема чека, само СМС.
Спомиње се: Грош, Добривој Гунароши (Боба), Домаћин, Драгана Витас, Драган Умљанић, Ђенђи Тодоров, еос70, Малиша Борковски (Борче), Милена Пожарић, Нови Сад, Ома, печењара, Смиљка Грајин (Миља), танти, фес, френдз парти, Хуебло, на енглеском
20-XI-2020 - 16-VII-2026