август 1957.
Судећи по слици, преселисмо се у град, код баке. Капија шећеране је назад десно, а онај узидани киоск лево. Ко је ово сликао, споменик и парк су му иза леђа. Стазе по парку су другде од црвене шљаке, тј млевене цигле. Ова стазица око споменика је млевени бели мермер, а и та оградица је од њега. То је све пажљиво одржавао легендарни Влада паркар (где се оно -ар додавало на свашта, кад већ није било друге речи). До факултета нисам чуо за реч хортикултуриста, а он сам ваљда није никад. Никад га нисам видео, био је више бабарога којом су нам претили да ће да нас умлати ако правимо штету по парку. Био је стални радник Комбината.
Оделце на мени је још увек читаво, и вез је нетакнут. Наш први унук га је носио једном, за сликање.
Занимљиво, не сећам се да је та рампа пред капијом икад спуштана, а још мање кад је уклоњена. Рампа на капији је била нормална ствар, свака важнија фабрика или објекат од значаја је морала да је има, да не би неки саботер улетео и начинио штету. Зато су и биле тако масивне. Кад је једном уклоњена, требало је да остане неки траг на земљи - о оно парче ограде између киоска и капије су окачили она окна за плакате за биоскоп - али је место уредно преасфалтирано. Та уредност никад није била битна, ово је било чудо. Или се гледало да улаз у Комбинат личи на нешто.
Тараба и ограда од цеви лево од киоска су ускоро нестали. Куглана (она зграда иза киоска) је добила своје парче улице, и никле су 3-4 куће. Бар једна још постоји, та на новом ћошку. Ограда од цеви је требало да усмерава улазак у аутобус, ту је станица. Промашај - аутобус никад није могао да стане тачно уз њу, јер управо излази из леве кривине, а и људи је било много више него што би стало у ту ограду. Ако бус прима осамдесетак људи, чекало га је бар њих сто и кусур, плус пар стотина што су ишли кући пешке, и две-три стотине на бицикловима. Те је ограда брзо изгубила смисао.
Обратити пажњу како ми је светла коса. Исто и ћале - обрве су му светле, а и коса му се просветли преко лета, бар тамо где штрчи. Тек негде од своје 8. до 11. године ћу постепено прећи из плавушана у светлосмеђе. Обрве ће ми заувек остати светле. Бркови, кад их будем имао, ће увек бити светлији од браде.
Ово је могло бити било кад, јер ако више и нисмо били на селу, ћале је радио у том „бироу за пољопривредне основе“ и повремено је обилазио околна села. Ова комбинација локомобиле (парне машине на точковима, која се селила по потреби) и дреша, тј вршалице, је тада већ била замењена комбинацијом трактора и вршалице, но реч локомобила је била позната, чуо сам је више пута, дакле мора да их је још било. Ова фотка је из градског музеја, видео сам је објављену више пута, а сад (март 2025.) ми је синуло да сам овај призор видео, дакле мора да ме ћале некад водио на терен. Уосталом, сећам се и некаквих кампањола и блата, било је тога више пута.
Јасно се сећам да сам седео на нечему, под некаквом шупом без предњег зида, и посматрао призор из отприлике истог угла из ког је ово снимљено, и да је од трактора до вршалице ишао подугачак кожни ремен, широк скоро педаљ, и да ми је било чудно како то не спадне, јер ременик на трактору није имао издигнуте ивице. Знао сам већ како раде кајишеви и ременици, кева је шила на старој сингерици, која се покретала ножном педалом а обртаји преносили кожним кајишем, који је морао добро да налегне у жлеб на ременику иначе би спадао. Штавише, такве ременике сам и касније уочавао на тракторима, сав битан што знам чему служе.
Наравно, немам појма која је година то могла бити. Ова, или нека од наредних четири.
Спомиње се: комбинат, шећерана, на енглеском
10-X-2020 - 6-II-2026