март 1960.
Ово не знам ни у коју годину тачно дође, знам само да сам био клинац.
Бака је имала неке своје песмице, изреке, називе за ствари... читав фолклор, што сам после схватио да је из њеног села, тамо са румунске границе (мада тамо Румуни нису били најбројнија мањина, него Мађари... ал' било је још петнаестак других). Сећам се да је говорила да сам ја "змај Микул" (или је била једна реч?) кад бих нешто успео, например да скочим на кревету увис десет пута заредом. Оно -ул је румунско, али Миклош је мађарски Никола, а његов дан је Микулаш. И још змај... ко зна каква је прича у позадини.
Оп, цуп, накалуп
четр бабе, један зуб
Нема баш смисла - хопа цупа је мало за плес а мало и за у крило. Какве везе има калуп, и каква је овде прича, мислим да ни она није знала.
Пола године касније (децембар 2024.) сам се сетио још једног:
леба сира и кромпира
да ти дупе свира
Музика је, иначе, долазила из радија, старог нишког РР, мада неки ређи модел, ко зна шта су ту радили, не сећам се да сам видео још један такав. Следећи модел сам већ видео на хиљаду места, ал' овај јок. Слушао се Весели уторак, ту негде пред ручак, што је била нека зезалица за децу, мислим да су онда још имали глумаца који су умели да изводе дечије гласове без цикања, цијукања и фалсета. Дара Чаленић и Љубинка Бобић су вероватно биле ту главне. Но, музика... нису имали превише. Фонотека је била доста кратка, а требало је покрити музику свих наших народа, све је морало да буде заступљено... па онда кад крене редовна емисија „музика из наших крајева“, буду вазда једне те исте песме, које с једне стране буду испрва занимљиве, па онда е гле опет оно - мило ми што сам препознао - а онда крене да нервира. Прво је почело да ме нервира „Зајко кокорајко“ а онда и остатак македонског певања, са тим поскакивањем гласа. Имали су и неко оро, шта ли, што је почињало споро па се убрзавало, ал' и то је досадило.
Друга категорија су биле песме чије текстове сам разумео... донекле. Тек под старе дане сам схватио да је то светски проблем, да је певање малтене језик за себе и да огромном делу човечанства баш и не полази за руком да похвата речи у отпеваним стиховима, и да често разумеју укриво. Два таква случаја, којих се јасно сећам, су „девојке из Груже лепе су коруже“... шта су то коруже, зар се не каже кожуре? Мада, зашто би девојка била кожура, или се поредила са њом? Други случај је далматинска „све птичице изгоре“... за шта се после (око 2020.) испоставило да нисам једини, и онда је неко питао „а што су изгореле птичице“.
Била је и трећа категорија музике, дечија. Ајде домаће, нешто је већ било и тога, производило се али се мало тога сећам. Више се сећам музике из Дизнијевих филмова, које можда и није било много више, али је била пуна разних ефеката па је била, јелте, згодна за децу. И пуштала се много и често, и постепено такође почињала да нервира. Наравно, нисам тада ни знао шта је то нервирати, ал' се сећам да сам у себи пиздео што троше драгоцено радијско време - та дечија емисија пред ручак је трајала двадесетак минута, ваљда је ишла одмах после извештаја о водостању - на исте глупости, што не пуштају нешто лепше.
Такође, чича Рада би понекад наишао, да ли би довезао свог оца и мог деду, или кога већ навата. Терао је ту опел олимпију, да ли још увек државну или је већ успео да је расходовану откупи, црну са много никлованих лајсни, нарочито на масци. Паркирао би се иза ћошка, не знам зашто, ређе испред капије. Оставио би је откључану, па сам ја улазио и, наравно, као свако дете, дркао полугице и дугмиће. Трубио бих мало, ал' сам капирао да то не би требало да радим јер троши струју па после неће да упали, а и ако претерам има да закључа кола па онда ништа. Најбоље ме одушевио радио у колима, због оних дугмића. То је тако глатко улазило и истовремено избацивало претходно притиснуто дугме. Дан дањи ми није јасно како је изведен тај механизам, како ту иду полугице изнутра. Умео сам да то притискам по десетак пута док ми не дојади. Радио није ни био укључен.
Ова играчка је једина преживела од свега што сам имао до ове године. Тражио сам кола, кад су ме већ питали, и онда био јако разочаран што сам добио ово уместо правих. Јесам ја разумео, мало касније, да не можемо имати права, али што су онда морали да се праве да ово јесте ауто? Ово је играчка. А и играо сам се с тим, није да нисам. Мађарско је, реч значи "патуљасти ауто" и квалитетно је, лим и фарба су одлични и након 60+ година. Механизам, пак, није потрајао - или је требало да се навија притискањем возачеве главе, или на гурање а да му глава онда иде горе доле док се креће. То је држало можда недељу-две, па се онда нешто унутра савило.
Имао сам и тротинет. Не оно јако са правим гумама (рекао бих од фабричких колица, од око 18цм) и кугличним лежајевима као што је Манцика имала, тај је терао глатко. Овај моје је био више бајаги, да се каже да је тротинет, са дрвеним точковима скоро без лежајева, без гуркања не би прешао ни метар. Али је ипак био прави.
Скоро да не познам тарабу иза, уопште је се не сећам. Али ово је толико стара слика, још од пре него што је комшија дозиђивао. Трешња је изгурала до 01-VI-1971..
Ту би требало и да се види комшијино прозорче, ал' можда га тада још није било, мора да је имао некакав прозор улево. Онда кад је дозидао тај део, та просторија мора да је испала прилично мрачна, па је отворио прозорче на нашу страну, а да не би било да нам завирује, накуцао је нешто као хоклу, да заклони поглед а ипак има светла. Та хокла још увек стоји тако, иако никад није ни офарбана.
Спомиње се: 01-VI-1971., Балогови, Радомир Средљевић (чича Рада), на енглеском
7-IX-2020 - 24-II-2026