04-X-1974.

Први дан у Новом Саду. У суботу смо она, Болди и ја ишли да преселимо њене ствари на нову локацију (негде ближе медицинском, који није у кругу универзитета него код болнице), где ће становати са још четири девојке (она и Ђенђи у подруму, остале три по кући). Болди и ја смо нашли собу негде код рибље пијаце (и ћорке) у приземљу новоградње. Нешто старији пар, имају сина, згодног плавог мангупа, који углавном лондра којекуд, па није проблем да делимо собу с њим, велика је, а њих двоје су склепали двоструки кревет у кујници. Болди је дотерао ћалетовог шкодилака, са бајаги крзненом облогом на волану, што је тад било у моди, а он је гледао у карту, знао је град боље него ја.

Следећег дана смо се ћале и ја довезли да пребацим ствари, углавном креветнину јер много другог и није било. Књига још нисам имао, сем пар које је ћале користио док је студирао, положио је матиш тек пре пар година. Нису ми служиле ничему, баш као ни оне за инжењере, за које сам брзо схватио да су писане као кувар: "то се ради овако и не питај зашто". Математику студирам, и баш ми треба то зашто.

Ишли смо возом (карту сам нашао међу другим сувенирима 2012.), тј шинобусом. Треба му два ипо сата до Новог Сада, јер тако иде пруга - прво пар километара на исток док се не одвоји крак за Вршац, па онда десетак на југоисток где се одваја крак за Панчево (и тек одатле за Београд), па одатле тек иде на запад. Онда заобилази Нови Сад са севера и прилази му са северозапада - све скупа 96км уместо 45.

Није ни бус много бржи, иде 90 минута, јер (до 1978.) нема директног пута, па кривуда дуж три пута кроз села и запишава сваку другу бандеру. Чувена кафана "Плава лагуна" је једино место где није стајао, то је било за камионџије. Грешком сам мислио да је плава да би се слагала са Аутобандиним бусевима - тамо нема ничег плавог, иза је Тителски брег, пет метара жуте глине изнад кафане. Код кафане би бус скренуо за Лок, неких пола километра, обишао око дрвета у центру, можда би ушао један путник и можда један изашао, па онда назад на друм.

То је лепота социјалистичке демократије. Сеоска самоуправа у Локу је била довољно гласна да добије своју аутобуску станицу, што је значило да њихових десет путника дневно имају да пешаче укупно пет километара мање. Нама, с друге стране, међуградски бус није могао да стане макар где, јер смо град, па нам је средње растојање до станице око 4км, за пар хиљада путника дневно. Чак и бајаги станице уз друм на улазу у град су биле најчешће забрањене, па би ови са западног краја имали да се возе 4км до станице (ака бусодрома, како сам га крстио), да би се онда превезли истим путем назад ако би ишли на ту страну. А онда су направили нови бусодром, па је то сад било 6км.

Хмммм... овде нешто не штима. Ово је повратна карта издата у Новом Саду 4. октобра, што је петак... дакле први је био у уторак, и све ово око селидбе се дешавало претходног викенда. Видим да је карта штампана и повратна, од тамо до тамо, значи ишли смо кући за викенд. Новосадска станица је штампала карте на овом цигластом картону; наша (и главна и Фабрика) је имала предштампане, тешким масним црним слогом на мрком картону са беличастом усправном пругом по средини, није имала никакав штампач још годинама.

---

Спомиње се: Болдижар Барваи (Болди), Ђенђи Ујфалуши, Фабрика станица, на енглеском

25-VII-2020 - 31-X-2025