И онда је била та риба из Загреба и њен брат и те две Аустријанке. Изгледа да смо се баш добро зезали, јахали се у плићаку, један од нас би чучнуо у води а она би му (ми) стала на рамена, а онда устајање и скок. Осим што би прво морала да ми нађе рамена, склони косу (е, да, опет, мада није била до рамена).
Лепо је то било неко време, а онда је њен брат бацио око на плаву комшиницу, па смо покушали да их наговоримо да идемо на миниголф после плаже, и ту је план пукао. Њих двоје су имали тачно пола пара за миниголф (1 динар а не 2), а ја нисам успео да наговорим комшинице да дођу, ни из друге. Тако смо имали 4 динара за нас троје, и отишли на сладолед.
У једном тренутку сам био сам са њом у води, на пет метара никог нема, касно поподне. Замало, али... канда сам био сувише узбуђен указаном приликом, па нисам смислио шта сад.
Потрајало је то два-три дана, колико су нам се одмори преклапали.
Враћали смо се, ваљда, истим путем, са ноћењем на Буни код Мостара. Другог дана бисмо стигли кући у сутон, ал' је прво морало да се стане у Ченти, то је већ постало обавезно, да се купи једна добра лубеница. Сви воле бостана преко лета. Не бисмо га начели до ручка сутрадан, док се не распакујемо а он прописно расхлади. То је био последњи пут да смо га спуштали кантом у бунар, јер колико две недеље касније ће да крене изградња купатила, до бунара ће ићи говновод, а он ће бити покривен бетонском плочом и постати с(к)ептичка јама.
Отворен хотел Југославија, који ће временом постати скоро култно место, чак ће се и завршна јурњава у „Млад и здрав као ружа“ тамо снимати. Никад нисам ушао тамо. Срушен је 2025.
28-VI-2020 - 29-VIII-2025