Наше друштво с ћошка - Кале и још 4-5 других, мада нисмо никако били банда, је требало да се побије са неком другом бандом. Мада смо били шећеранци, они други су већ били познати под тим именом. Буквално легендарни, јер осим легенде, нико није знао да ли стварно постоје, ни ко су, нико није познавао ниједног од њих. Туче, наравно, није ни било, само смо пар недеља зазирали да ипак не наиђу.
Уз једну од јамура је нека породица мађарских Цигана сазидала кућицу, на месту где се одлагала шљака из комбинатове топлане. Та шљака је била некакав црни песак, са комадићима шупљикаве скамењене црне смоле. Од топлане је ишла пруга, рудничког формата, са десетак вагонета, које су вукла два коња. Вагонете би истоварали уз ивицу јамуре, отприлике двапут недељно. Кад би се насуло толико да шљака не клизи доле, преместили би шине ближе ивици. Јамура је била 80 метара у квадрат, а сад је већ била десетак метара попуњена.
Кућица је била на месту где је пруга првобитно пролазила, набој и назови кров, не већа од некакве летне кујне са шпајзом, и уз њу прислоњена шупица. Имали су неколико синова опаког изгледа, бар двојица старији од нас. Једног су звали Ечи, што је у ствари надимак - мађарско öcse нисам нашао у речнику (или сам га погрешно написао), ал' то је било нешто као бата, брале, баја. Сличан надимак је носио и Кале, само на српском.
Најближе тучи с њима смо били кад смо се једном постројили једни наспрам других негде на пола пута, дерали се једни на друге, обећавали да ће бити разбијених глава ако неко дође у њихову улицу. Улицу нису ни имали, него јамуру између парка, двеју улица и друге јамуре уз пругу. Пар година касније су нестали, а нестала и кућа.
Пошто смо живели на ободу Комбината, сваки час би се појавило нешто оданде. У тој јамури се налазило разног отпада, ту је било незванично ђубриште, ал' највише би било скинуте изолације са каблова. Из неке радионице би се, пак, појављивали комади сумпора, мада се ама никако не сећам шта смо радили са тим, једино ми је живо пред очима како су те грудвице жуте, а вала сам запамтио и мирис. Занимљивији је био карбит. То је требало за заваривање, кад се карбит покваси развија се ацетилен, који фино гори и развија добру температуру да топи метал. Неко би набавио грудвицу тога, у земљи бисмо ископали рупу величине дечије шаке. Негде би се нашла отворена конзерва, без поклопца, а неко би већ имао ловачки нож (још ако је скакавац, то је већ било за дивљење) па би просекао рупу на дну. Карбит би се ставио у рупу и поквасио - обично би се неко испишао по њему - и чим би то почело да пенуши, то је значило да се ацетилен издваја. Поклопило би се том лименком, а онда би неко принео шибицу оној рупи. Гас би се, наравно, одмах запалио, што је била добра мала експлозија, која би лансирала лименку увис, чак изнад жица. То се сећам да смо радили два-три пута, ове и... претходне или следеће године.
Иза последње куће у сокаку иза ћошка, скроз до пруге, је остало неко пољанче, које се није дало користити јер је било тако троугласто. Ми смо ту играли фудбал на мале голиће, кад би неко донео лопту. Било је незгодно што је једна гол линија толико краћа од друге, а ни правила ми нису била баш најјаснија, нико није то умео да објасни а сви су као знали, па је некад више времена одлазило на расправе. Гомила непознатих речи - „енац“ (што сам много касније препознао као „играо руком“), „опсај“ (касније исправљено у „офсајд“), „у ауту“ (што сам још и разумео, ал' ми је тек касније било смешно, како то „у напољу“). Фудбал ми баш нешто није ни ишао, можда сам једном дао гол кад је вратар отишао на пишање.
На том пољанчету је понекад неко напасао овце, па смо морали да пазимо да нема свежих брабоњака, да не угазимо. Што због оваца што због нас, ту никад није била нека богата трава, на већем делу је била гола, утабана земља, са доста рупица, ту је изгледа било насеље некаквих паукова. Рупе су биле усправне и савршено округле, са добро утабаним зидовима, чудо природе. Онда је неко донео фору како можемо да пецамо те паукове. Узме се куглица смоле, измеси добро да буде мека, па се нанесе на танак конац, да буде као висак, узано вретено од смоле да виси на њему. То се онда полако, мирном руком, спушта у ту рупу, а паук онда то зграби, и забоде ноге у смолу и само га извучеш. Виђао сам да је то понеком и успевало; мени је било довољно што сам савладао технику и успевао да спустим свој канап целу скоро педаљ у дубину. Можда сам једном и извукао паука.
Циглана која је направила Багер је одавно премештена другде - лакше је преместити њу него носити глину сваког дана - а у њој је остало свашта. Нисам никад улазио, чак се ни не сећам како је изгледала, али су се из ње повремено појављивали гипсани модели црепа. Што смо онда сецкали и правили пиштоље. Један такав сам држао у рукама, и као да се сећам да сам то сам направио, са доста детаља, једино се не сећам чиме смо то офарбали.
Још једна занимација, којом смо се ретко бавили, је пеглање кинте на шинама. Наравно, само најситнији новчићи од динар или два, пет би већ било много. Кад воз пређе преко њега, он се издужи до ваљда три-четири своја пречника, и буде оштар са свих страна. Од рељефа не остане скоро ништа, једва се познаје. То нисмо баш често радили, јер никад баш нисмо имали неких пара код себе, а чули смо и да је забрањено, шта ако се воз изврне па будеш крив, мада нема шансе да ће то да га изврне, ал' шта га знаш. А и брзо нам је дојадило.
После смо чули да се ово ради свуда где се одраста близу пруге.
Пруга је имала три шине, све до, ваљда, 1961. Тако су туда могли да иду и нормални возови, и ускотрачни ћира. Ћира се ту доста клатио, нису те шине биле баш равне, и више пута сам се бојао да ће да се изврне. Ваљда зато што је ишао доста споро, то се никад није десило, колико ја знам. Онда је ћира укинут, па је на неким деоницама пруга напросто уклоњена (нпр. чувена мала пруга, до Румуније), а другде замењен нормалним колосеком, ваљда до Вршца, сећам се да смо њим ишли на екскурзију до Вршца, већ и по томе што је цео дан падала киша и све је било мокро и стакла замагљена. Ал' то је онда могао бити октобар ове године... ваљало би ископати тачне податке, године.
Филмови које смо гледали у биоскопу „Кристал“ код Кантине су били углавном каубојци, Џон Вејн је био главни даса, доста нас је покушавало да скине његов укриво осмех и намигивање. Донекле и ја, све до једне сцене кад девојка узјаши коња, а он је пљесне целом шаком по дупету. А па такво непоштовање, то се не ради, одмах ми се није свиђао. Нарочито што смо већ знали да они то само глуме, а ово је извео баш са гуштом, није глумио. Био је популаран и Хорст Бухолц, увек је играо приправника у банди (или екипи), који ће на крају да се покаже. Сећам се неке запреге која је носила... неки динамит, пушке, шта ли, па су је пратили преко брда и долина, немам појма коме ни зашто. То смо гледали ми из улице кад идемо сами, поподне од 18:00. Увече, са родитељима, су се гледали другачији филмови - комедије са Денијем Кејем (Каминским), „Мачка на усијаном лименом крову“ (од чега се сећам само да су много причали и да се један са штакама и ногом ипо два минута нешто драо на киши), „Продавачицу љубичица“, ствари са Дорис Деј и онда гомилу разних које нисам запамтио. Питао сам се што титлови толико пропуштају, прођу по три реченице без превода, а мора да неће да поново преводе оно што је већ једном речено, то је требало да научиш први пут. Изгледало ми је мало брзо, не знам да ли бих могао, све и да сам пазио од почетка, ал' ваљда одрасли то умеју брже. Ал' сам почео да се трудим. Није да сам нешто много научио, ал' сам почео да ослушкујем.
А онда су дошли и филмови на другим језицима и моја теорија је пала у воду. Нико не може том брзином, тим методом, да научи толике језике.
Једини јапански филм ког се сећам, зачудо, није од Куросаве - „Онибаба“, црнобели, помало страва и ужас (аха, има једна сцена), у ствари прича о љубомори и похлепи, са њих троје што живе у колибама од трске у мочвари. [ово вероватно дође у наредну годину, филм је изашао новембра 1964.]
27-VI-2020 - 5-VII-2026