Док сам писао нешто овде, пало ми је на ум да смо једном ишли у градско купатило. Стара нека зграда, на вишој обали реке, уз парк код Дома омладине и луткарског позоришта. Мислим да смо тамо били укупно једном, јер је било компликовано, треба понети преобуку и пешкире, а ако је коса била дужа од сантиметар-два, ето прехладе док стигнеш кући са влажном косом, јер не може никад довољно да се осуши. Страх од прехладе је овде увек био јак.
Зидови су били онако за "Сталкера" - масна фарба се љуштила са зидова, подови црни - ваљда не још ни бетон него она ситна ризла сабијена у плочу некако са кречом па штогод углачана (како су се овде правили надгробни споменици до у деведесете). Ово је ваљда било довољно углачано а и није морало да се гази по томе, око каде би била дрвена талпа, наравно скроз мокра. Када је била стојећа, неуграђена. Толико се сећам, и да су ћале и кева били са мном, али се не сећам какве су славине биле и где, или смо добили нешто канти са топлом и хладном водом, ко ће знати.
До краја шездесетих је зграда нестала. Ваљда је била превише трошна да се поправља. Зачудо, ништа ту није изграђено, ту се сад степенице спуштају из парка. У градским архивама пише да је срушена 1974. али се сећам да је могло да се прође између тога и Дома омладине, туда смо пролазили онолико. Зграда је, мора бити, тада већ била урушена.
Можда ове, или претходне зиме, ћалету нашли туберкулозу. Доктор је био отац Мике Фишера. Ћале је већ био престао да пуши - пресекао је кад је прешао три пакла дневно - а на рендгену се појавила нека мрља. Што је испало ништа, грешка у опреми или материјалу, али је лечен за сваки случај. Био је јако мршав, па му је доктор дао бонове за појачану исхрану, по некој смешној дотираној цени - дакле шунка, путер, сир, јаја. И добијао је инјекције стрептомицина, за шта је прво долазила сестра (кева од браће Бакрачевих), а онда је кева научила како се то ради и преузела то на себе. Требало је извући дестиловану воду из стаклене ампуле, коју би прво мало тестерисали где је сужена, да ослаби стакло и преломи се баш тамо. Онда би се та вода кроз гумени чеп, који је држао лимени прстен, убризгала у бочицу са стрептомицином у праху, коју би онда требало добро промућкати док се све не раствори. Онда се то извлачило у шприц, па се из њега истискивао ваздух, и онда би се то убризгало у гуз. Омиљена техника је била да се пљесне један гуз, па пре него што се он опасуљи од тога, игла је већ у оном другом. То ју је научила та сестра, каже да трик увек пали.
Лечење је испало успешно, бар за толико да се ћале подгојио и никад више није био мршав. За годину-две је већ имао видљив трбух, а средином шездесетих се уписао у клуб сто (кила) и остао члан скоро доживотно.
Отприлике у ово време (годину горе-доле) смо купили и усисивач. Јер метла постиже колико постиже, а и диже прашину, ипак је ово боље. Стигао је у поприличној кутији од дебелог и чврстог картона, без икаквих ознака, ништа наштампано на њој није било. Мислим да је био из неке фабрике из Чачка. Био је чврст и поуздан и имао је гомилу некаквих додатака који се никад нису користили - например неку кутију у којој су биле две куглице нафталина, занимљивог мириса, коју је требало накачити страга, да кроз то дува, па да се орман са капутима тако нафрља нафталином против мољаца. Капути су тада били вунени. То се није ни пробало, за те ствари је (коју годину касније) набављен један свежањ од десетак листова дувана, наводно дуван још боље растерује мољце. Капути су тада били од вуне.
Други додатак, који је употребљен пар пута, је био фен. Тај се исто качио на издув, дошао би на крај гибљивог црева, а струју је добијао из утичнице на стражњем крају усисивача. Ту су била два проблема - што је кроз то гибљиво црево и усисавано, па кад је то први пут дунуло у супротном смеру, издувало је разну прашину што је остала у цреву, право кеви на косу, ајде пери поново. Други пут је цев прво издувана, али се појавио други проблем - тај фен није имао термостат, а укључивао се одмах чим се уштека, није био на истом прекидачу где и мотор, па је почео да се греје и пре него што је добио млаз ваздуха. За неколико секунди су се на његовом бакелитном кућишту појавили пликови, а онда се и нешто у њему запалило. Више није коришћен.
Та два додатка, као и разне друге папучице које је имао, су дуго стајале у тој кутији, у том орману са капутима, где сам се ја повремено завлачио да се играм, и то је мени било нешто тајанствено. Оно, знао сам шта је усисивач и шта и како ради, и знао сам и чему све то служи, али тај осећај, да негде у кући имамо неко чудо технике које не користимо, него чека своју прилику кад ћемо га једном извадити, ме дуго није напуштао, и догађало ми се повремено да сањам да сам негде нашао неку кутију са нечим што ми нису ни рекли да имамо. Иронијом судбине, такви су ме снови напустили отприлике у време кад су се остварили - сад (децембар 2024.) бих могао из цуга да набројим бар три уређаја које смо купили па нисмо ни отворили (од једне сам бар прочитао упутство, ајде).
27-VI-2020 - 25-III-2026