09-IV-1969.

Напокон сам поднео и то шишање, "само пар недеља пре распуста" (аха, добра два месеца, ал' да ли ће да порасте довољно дотле). Срезали су ми озбиљно, "остао сам без 90% скалпа". Као и обично, берберин не уме ништа друго осим оног једног што уме, а и ћале му је иза леђа добацивао упутства. Заклео сам се на освету, кад тад*.

То је било јуче. Данас је Дан школе (аха, написао сам VI уместо IV у датуму... није још јун). Хармоникашки оркестар је одсвирао пар песама, јер би било без везе да вучемо шест или осам хармоника и столица на бину за само једну, то траје, као и силазак. Оли Бој је плесала нешто са таламбасом.

----

У неку руку тако је и било, само пет година касније је последња таква принуда извршена. До краја школе сам већ пустио и браду, а онда већ нису смели да ме дирају да ме не би гурнули "на тамну страну". Јефтиније је било да ме пусте.


Спомиње се: Оливера Стојановић (Оли Бој), на енглеском

4-VI-2020 - 6-VIII-2025