Устали смо у 6. Не иде даље, часовне зоне. Тек у понедељак ћемо се уштосити. Три сата смандрљаш, за преостала три потраје.
Први одлазак на посао, тек је петак. Просторије су у подруму, што је у лифту обележено са Т као тераса, јер има терасу назад, уз паркинг, а прави подрум је још спрат ниже. Иза паркинга и силног жбуња и дрвећа обраслог у кудзу, касније капирам, протиче некакав поток. Још касније, кад се дочепам мапе, видим да је то званично река која протиче кроз варош. Није нешто, да се прегазити, можда и жубори, ал' се не да чути јер испред зграде протиче наставак двајздеветке, која се овде већ сужава на само четири траке. Пошто је улица, ту ређе тутње осамнаесточкаши, ал' је свеједно гужва и галама.
Ваздух лепо мирише, има много дрвећа и питам се где је град.
За то време, „девојке су у шетњи“... отишле су у Кимарт, преко пута иза хотела. Провеле су тамо четири сата, гледајући шта има и пошто је, планирајући шта ће требати ускоро, шта касније, шта никако. На крају су купиле једно пакло штапића за уши, то је требало одмах. Грег је после то причао сваком ког је успео да ухвати. Шта је очекивао, да ће да накупују све одмах? Па нисмо ми неки фришки гастоси, имамо искуства, а и били смо по иностранствима онолико. Биће времена, прво извидница.
Дан сам провео чекајући да ми склопе машину, а онда ништа од тога јер сам наследио једну од Волтера Бенкса, који је одлазио. Изабрао сам леп монитор од 19"... е, како сам прогледао, након година пред мониторима од 14".
Званично сам опет гастарбајтер.
Наспрам наших врата су неки судски записничари, добију касете са снимцима суђења па их прекуцавају у записнике. Нема више стенографа. Мегин син тамо ради, а једна од риба му се нешто набацује. Носи шарене чарапе уз ципеле на штиклу, што је увек и свуда било незамисливо, а сад је у моди. Срећом, није издржало ни два месеца. Мег није могла да је смисли ни пре тога.
Једанаести. Опет доручак у хотелу, већ смо се навикли на њихову сунђерасту кајгану и реш печену сланину, а ни остало није лоше. Испод наших прозора је некаква ждераоница, ту смо понекад узимали сендвиче са белим месом. Тек више година касније лик је признао да се само зову живински, а у ствари је била ћуретина.
Форд дошао по нас за ручак. Да ли су му кола била довољно велика, или је узео комби од Џими (жене му, мора да је фудбалска кева), па нас је тим повезао... све до преко Апалачија, живи тамо у првој долини. Стао у самоуслузи да узме печено пиле... аа, то ће бити ручак. Е види америчког гостопримства. А још је спомињао ону гозбу код Брље понекад, а оних осам дана код нас никад. Упознали смо његову жену и ћерку, синови ваљда већ живе посебно, можда млађи понекад борави. Није био неки ручак, можда нека салата, не сећам се ни супе да ли је било. Онда пређемо на каучеве око сточића, да попијемо по пиво, Корона мексичка. Није баш пиво, али ајде, део премошћавања културних разлика, кад си у Риму једи шта једу амерички туристи.
Имају огромну џукелу, бар 30 кила, чупав, оклембешене уши, балави на све стране. Па и у моје пиво. Никад више нисам окусио Корону. Јебо вас хигијена.
Једном сам се и сетио да погледам шта је то фудбалска кева. Пошто реч фудбал овде значи нешто слично рагбију ал' није ни рагби ни фудбал, да се избегне забуна, оно што остатак света зове фудбалом овде зову „есосиешн футбол“ (associaton football - удружењски фудбал), скраћено „сокер“. Како је ci, чита се ши, постало cce, чита се ке, није никако јасно а није ни тема. Тема је како се тај нормални фудбал гура овде, по женској линији. То је овде спорт за девојчице. Тренинзи су обично недељом поподне, кад очеви гледају фудбал (ам.) и бејзбол, те их онда возе маме... и то по 4-6 девојчица, сваки пут их вози нечија мама, смењују се. И зато имају комбије. Женско, око 40, вози комби, фудбалска кева.
У недељу нас је Мег водила код себе на ручак. Донела нам неки портабл телевизор са штапском антеном, који у оној шуметини није могао да ухвати скоро ништа, осим можда локалног огранка Пибиеса (за који још нисмо знали шта је) а и то са доста снега. Мислим да смо успели да ухватимо једну од последњих епизода „Ало, ало“ које су репризирали.
Исто има комби, ал' из других разлога. Њен муж има разна возила, изнајмљује лимузине. Повезла нас је у обилазак около, што по брежуљцима да мало бацимо поглед на крај и оријентишемо се, мало до историјских места (где нисмо улазили, плаћа се - с тим што смо, кад је већ било касно, чули да је то тарифа за туристе, за мештане је скоро џабе). Исто вози боса, као и ја што радим кад год могу. Кад је стала негде код самоуслуге да купи нешто, изашла из комбија па се вратила по папуче, каже не пуштају да уђеш бос, из хигијенских разлога. Аха, има смисла. Иста раја која држи псе и мачке тамо где једе и спава...
Њен муж је роштиљао, по амерички. Ништа ћумур, ложи се гас, који греје вулканско камење, које греје месо, по камењу капље маст и дими га. Месо је комад говедине, величине и облика пола мортаделе. Треба ту техника, да се испече и изнутра а да споља не загори. И да остане сочно. Ал' умео је, добро је било.
Каже такав је УТУ за тај крај, шума има да се чува, мора растојање. Чак су имали ограничење колико могу да искрче за кућу и навоз (има 30м до асфалта, насуто ситним дугуљастим туцаником неке плавкасте боје, ваљда је такав састав у најближем каменолому), па је после био проблем за телевизију, а онда и са интернетом - сателитски тањир са свих могућих места гледа кроз борове, то је по 40м високо, а кабловска није хтела ни да приђе док се крај није довољно изградио, мала густина.
1-VI-2007 - 15-IX-2024