07-IV-1976.
Испит из политичке економије, убо 9. Просеравао сам се тематски уздуж и попреко - врло благоглагољиво, поновио сам реченицу из питања три четири пута, препаковану овако или онако, проширену, једном као тезу, други пут као доказ, па као закључак, не рекавши ништа. И то је прошло.
Срећом, није било усменог, тип није имао времена - било нас је превише, матиш биологија хемија физика па чак и географија - а онда и не очекујеш да ће са тог писменог да чита све. Нажврљао сам пуне две стране А4 формата, ситним рукописом, ко зна чега. Те блефирање да као нешто знам, бацакам се терминологијом претерано, пишем једно те исто три пута само мало другачијим редом речи, испаде више него доста. Дигло ми просек...
Добре фотке овог месеца. Власници куће навратили накратко, пролећни распуст (децин?), па су уклонили сувишни кревет из моје собе. Свој сам прегурао уза зид па сам имао места у средини. Икону, или шта већ*, окачену изнад кревета, смо делом прекрили распећем исеченим од картона, са све балончетом где пише "МАМА!" (а онда чујеш ууууу из Боемске рапсодије, одакле је мазнуто, било је баш популарно те зиме). На поду моје ципеле, боца Књаза. На столици, кутија наполитанки (дакле ово мора да је непосредно након што су моји били у посети, то сам не бих купио).
Као што сам од свачега импровизовао пепељаре, тако сам себи импровизовао и светло. Овде су зимус била два кревета, један је уклоњен кад су газде навратиле крајем марта, па сам одједном имао много више места и донео ову стару зидну лампу, ваљда исту ону што је мојима од почетка висила изнад кревета. Пошто нисам никако могао да је окачим, нигде згодног ексера у зиду, извукао сам само кабл и поново закачио грло, и од станиола (моји мора да су донели и нешто клопе замотане у то) направио абажур. Ем је метал па неће да се запали, ем одбија светло наниже. То сам бесио да виси са иконе.
Инфра грејалица од две штангле је најзад сувишна, и можемо да користимо кујну. Могли смо и пре, али бррррр. Чак можемо и да се купамо, само да потраје плин у боци. Почео сам прво да користим кухињски сто, да седим и радим нешто геометрије на њему. Фотка у ствари није тако лоша, него 02-I-2016. кад сам преснимавао нисам добро нациљао светло, па су ивице блеђе. Или сам је сјебао још на негативу, канда има трагова перфорације у доњој четвртини. Тада сам, ваљда на Францов наговор, кренуо сам да правим ИД-19 развијач и да продужавам време развијања да подигнем осетљивост. Ово је снимљено при датом светлу, сијалици од 60W. Имали смо лименку од "choice ananas gesüsst", прави уврнути англошвапски или гермиш гемишт, у коју смо бацали папириће и омоте. Зацрнио сам нека слова па је испало "хои нана есу", што смо онда користили као бајаги званични поздрав.
Транзистор на креденцу је онај трофејни из Охрида (в. 28-VI-1970.). Није успевао да ухвати нешто нарочито, БГ 1 и 2, и НС 1 и 2 (то на ултракратким; на средњим је хватао превише, и то одједном). НС1 је био на језицима народности, које баш и нисам говорио, осим оног периода две године касније кад ми је годило да слушам словачки и русински, само због мелодије. НС2 је имао добрих рок емисија, ту се дало чути свашта.
Пошто је кујна сад на располагању, са све посуђем, кренули смо да кувамо. Тј. она, Франци се хранио у мензи. Нисмо нешто много фантазирали, ја немам појма са кувањем ни данас, ал' је било супе из кесице или супе из коцке, а купили бисмо гриза и јаја и правили кнедле. Ту сам некако увек успевао да направим тврђе, а и свидело ми се тако. А онда, кад већ имамо то, сетио сам се како ми је бака правила попару - наквасила би хлеба, надробила младог сира и то заједно запекла у рерни, пун плек. Толико нисам имао, али последњи окрајак би већ био ни за шта, што да га не потрошим овако. Па сам, у недостатку младог сира, додавао тање сечен качкаваљ или трапист, па и окрајке од саламе или сланине, и сенфа и павлаке, ма свашта бих бацио у тигањ и добро је испадало скоро сваки пут (добро, не ваља претеривати са сенфом).
Ту сам се негде саставио са колегом који је одједном почео да се појављује на предавањима, неким Љубом. Отишли бисмо код њега понекад, јер је становао код неког лика са четврте године физике и то врло близу факса, а тај је имао гомилу тих Лујева и Плејбоја и Мед магазина. Било је и да су он и нека клинка, Ела са хемије (годину млађа и сва некако срамежљива, после сам укапирао да је то зато што је рођени левак и целог живота су је терали да све ради десном руком), тако дошли на ручак, немам појма шта смо правили. Слатка је била, ал' ипак је ова моја лепша.
А, да, била је реприза шпагета. То смо били једном кували код њега у том стану, нас двојица и онај из Жабља, три везароша, оно је препунило лонац и почело да кипи, Љуба дохватио лонац да га скине са рингле и урликнуо солидно, ал' га није испустио него лепо атерирао на под. Дршке су биле вреле. Ето нисмо ни знали колико макарони нарасту кад се кувају. Ал' најели смо се, имали смо и неку лименку Подравкиног хашеа (што сам ја мислио да је неки не знам какав рецепт, а оно само пробарено млевено месо у неком индустријском сосу од парадајза, ал' нема везе, за студентски апетит, гозба).
Овог пута смо имали готове шпагете из кесице, ту је количина већ задата, и то је лепо прошло.
Тих дана неко од политичара баци кашику**, и, као што је био ред, све радио станице ударе у ко-је-умро музику. Дође 18:20, легендарни Рандеву са музиком на НС2, не огласи се ни Анђелко Малетић ни Вита Симурдић ни Јован В Николић, него тип који чита дневник, па ће 'вако:
"У данашњој емисији слушаћемо симфонију у де дуру енглеског композитора Кита Емерсона, у извођењу Лондонског симфонијског оркестра. Диригује аутор.", и то стандардним загробним гласом којим се на државном радију најављује озбиљна музика, са обетри прописане секунде између последње речи и прве ноте. Е сад не знам да ли је баш симфонија ни да ли је у де дуру, али то је вредело чути. Све је ту, и његов озбиљно џезирани клавир, и гудачи који отприлике раде оно што је радио бас, и ритам је некако ту иако нема бубњева (ал' мислим да је направио пар мањих чуда са тимпанима) - елем, то бих волео чути поново.
[у ствари је 1. клавирски концерт... а на шта би тек личило да је написао и симфонију... и наслушао сам се тога, тридесетак година касније]
Код овог ћошка она ваљда скреће лево, или једног од ближа два. Занимљиво да тај кишобран нисам успео да изгубим. Једном сам га, истина, заборавио у мензи, па сам се вратио а теткице нису хтеле да га дају док не докажем да је мој. Описао сам га у танчине, и добио га. Тих танчина није било превише - црн, механизам ради, дршка од пластичног бајаги дрвета, мање избледелог по крајевима, исхабано а не избледело од сунца.
Барице уз ивичњак су нормална ствар. Кишна канализација постоји, али шахтови буду зачепљени, или за неколико милиметара виши него што буде вода. У овој улици, бар од овог угла на југ, постоји јендек за кишницу, али приликом постављања ивичњака нису мислили на одлив, тако да се вода са асфалта углавном уклањала што испаравањем, што брзим проласком возила, која би избацила део преко ивичњака.
Овакве ствари сам цртао из зезања. Спајао сам несложиве делове у немогућу машину... да видимо: сулундар, ђерам, комад аутопута, олимпијски квадрати (за Албанију 1992.), рулет са збуњујућим ознакама, микс пулт са само два високонапонска прекидача, кочница из вагона, камионска гума марке "супер дунстер" фирме Бедјир око сочива, врата од Вашинон веш машине као сочиво, скакаоница, улаз у гаражу, програматор од веш машине са бирачем канала и шест клизача, степенице од вагона са дугмићима за лифт, прорез за новчић, пожарне степенице између два ничега, утикач за слушалице, попреко аеродром са бушилицом на врх торња, улази у банку и бирц.
----
* газде су Мађари, бар по презимену - не знам да ли сам их уопште видео - а онда се некако подразумева да су католици; иконе су православна ствар... откуд онда ово ту? Или су то, упркос томе што су у скроз истом формату (и, могуће, из исте радионице), напросто слике светаца, и да немају исто значење као код ових.
** мандркнуо. По легенди о лапоту, што је било обредно убијање престарелих у најсиромашнијим буџацима Тимочке крајине, што су етнолози открили пре неку годину. Јадника би посели иза неке хумке и онда бацали каменчуге преко ње, уз „не убија те овај камен него овај леба“. Последњи ручак би преседео, прислонивши кашику уз лонац, јер му јело неће требати. Израз „прислонио кашику“ је убрзо постао „бацио кашику у говна“ (што смо ускоро и чули по први пут, неколико недеља касније) па се скратио на „бацио кашику“.
Спомиње се: 28-VI-1970., 02-I-2016., Љубивоје Томић (Љуба), Франц Бауер (Франци), на енглеском
24-III-2020 - 20-II-2026