14-I-1961.
Почели су да ми купују "Политикин забавник". На насловној Флаш Гордон, унутра Мики Маус, Бим и Бум (Џоа Мјузиела), на задњој Паја Патак и "Прича о цару Салтану" Ђорђа Лобачева. Касније те године су додали и Попаја.
Отад су ми га куповали сваког петка (званично је излазио суботом, ал' се појављивао у продаји петком). Убрзо, ваљда током наредне зиме, почели су мене да шаљу да то купим, јер до трафике код шећеране немам да прелазим улицу - саобраћај је, иначе, већ тада био проблем, три пута на сат је пролазио аутобус а и сам комбинат је правио нешто свог промета - осим ове две споредне, ал' то су ћорсокаци, излазе на пругу, а нису ни калдрмисане, ту ништа не иде брже него пешке.
Проблем је била стаза до тамо. Не тротоар, с наше стране улице га није било (в. Учубић). Од другог ћошка је стаза била скоро метар нижа од пута (а овамо кажу да је овде све равно), па кад буде јача киша или се топи снег ту првих десетак метара буде под водом. А никад нисам имао непромочиве ципеле, осим оних пар зима (ваљда око 1964.) кад сам имао гумене чизме, које су биле хладне али суве , осим кад ми у њих упадне снег. Те сам могао да бирам да пређем на другу страну улице, уз парк је био тротоар (али су ми рекли да не прелазим улицу!), да идем својом страном уз ивичњак, што је било блатњаво или под барицама (још ове зиме, већ наредне је био асфалт, а онда су и барице биле плитке), или да гацам око баре, по искошеном травњаку, све пазећи да се не оклизнем. Није било никад никакве незгоде, само сам морао да се премишљам и пазим.
Крајем 2019. су (скоро) сви ти стари бројеви напокон искенирани и окачени на мрежу, па сам кренуо кроз познате епизоде док нисам нашао најстарију које се сећам. То са присећањем није баш ишло из прве, јер овај снимак уопште није тај најстарији, ово је из претходне године, ал' сам га урадио пре него што сам дошао до овог датума, који јесте тачан.
Мислим да сам умео све да прочитам, но било је доста речи које не да нисам знао шта значе, него нисам умео да одредим где им дође нагласак. Радњу сам ипак уредно пратио, нарочито Флаша Гордона.
Снимак сам мало дотерао да се лакше чита - папир је у стварности био доста лош и није могао да прими толико црне. Није ни било битно. Мирис свеже одштампаних новина ме прво подсети на Забавник.
Овако је двориште изгледало сваке зиме. Снега је, по правилу, било доста. Радовао сам му се као и сваки клинац. Срећом, нисам био довољно велик да и мени западне да чистим снег, а кад сам био, онда ме докачило само неколико година, тамо осамдесетих, кад већ и није баш сваке зиме било толико снега. Проблем је у лопатама. За чишћење снега треба глатка и танка лопата, боље мало шира, за оне дане кад треба да се чисти а нема га много, па може да се само одгура. Наравно, помаже и ако је подлога глатка. Ништа од тога - гвоздена лопата никад није била глатка, на њој је увек било наслага од ко зна чега. Постојала је и дрвена, ал' то је ћале правио од цоловне даске, није баш најбоље држало, а није ни хватало до доле јер није закосио чело, штавише летва која је изигравала држаље је исто ишла до краја. Кад би направио од лесонита, то се крзало и није дуго трајало. Ћале се никад није баш трудио да има добар алат, важно му је било да има, а стање алата је прихватао као дато. Једино је оштрио тестеру и секиру, остало никад ништа. Тек о равној подлози није било ни речи, стазе у дворишту су биле од цигле, а на улици је било још како тако, глатка набијена земља, али и то више није било равно кад се направи блато и онда смрзне са све хридима и долинама од точкова бицикла и ђонова. Наредне године је ту набацан шљунак, остатак од набијања подлоге за асфалт, што је као требало да смањи блато. Није га смањило, али је сад било још мање равно него пре, лопата би увек запињала о крупније камење.
Нисам волео да чистим снег док није било равно, а онда ме кренула карта. Тек кад сам сам могао да бирам лопату, е мерака.
Двориште је у ово време још практично сељачко - ту је жичана ограда, па је напред цвеће а назад кокошке, тј сад већ ваљда не више то него поврће. Не знам кад смо тачно запатили јагоде, ал' било их је доста и постепено су се премештале, од ограде ка задњем комшији, па онда удесно.
Точак и кућица на десној страни су на бунару, тзв. сантрач. Точком се намотавао ланац којим се дизала канта, а онда би се точак закачио куком да се ланац не одмотава. То ће тако стајати до 1963. а онда ће се то избетонирати а уместо сантрача ће доћи ручна пумпа. Ту воду нисмо баш пили, то је било више за прање, живину и заливање, јер је то прва вода, на три метра, није баш за пиће. Преко лета се често у тој канти спуштала лубеница у воду да се хлади.
Бака ме је плашила некаквом баба Рогом која ће да изађе из бунара да ме апи, ваљда да не бих упао. После сам то сањао, можда једном-двапут али довољно да сам се сад сетио.
Иза бунара се види кров од шупе а не види се пољски веце, заклања га сантрач. Веце папир се још није куповао, имали смо новина. Новине су се делиле на Политику и Нин, а касније и Експрес, који су били за сечење и таригуз, и „Илустровану политику“ (па сам потражио и убацио чланак на 11-XI-1958.) и „Забавник“ (касније и „Кекец“ и „Мали јеж“) који су се скупљали и као коричили. Ћале би их повезао баш књиговезачки, али није правио хрбат и корице. У ово време сам бећ био превелик сероња да нужду обављам у кући у канту, него сам се и ја научио да то урадим довољно брзо да се не смрзнем тамо.
На другој страни Илустроване су били „Београдски излози“. Читао сам и то, има слика, пише шта је. Оне чланке на две стране, а било је касније и дужих, сам почео да читам тек касније, можда са девет или десет година, кад сам већ савладао то погађање шта која реч значи (мада реч „контекст“ није постојала до, ваљда, седамдесетих). Ту сам ваљда некако и схватио да то што пише у новинама баш и не мора да буде онако како стварно јесте. Многе ствари које су ту објављене нисам видео никад. Једно објашњење је да оно што сам после чуо стотинама пута, „за Београд мора да буде“. И касније, кад сам већ и сам ишао по дућанима, а рубрика још увек излазила, и схватио да су сви ти дућани, чије излоге приказују, у тзв „кругу двојке“, и да сам у неке и улазио, и да неки од њих постоје и у Зрењанину, нпр РКБ, и да скоро ништа од оног што су одштампали нисам видео на полици. Или би тога било мало и брзо би се распродало, или би се појавило само у Београду, или би и за Београд било мало. Можда две три ствари би се нашло код оних двеју тетака (сестре чича Раде), или би се појавило и код нас али две-три године касније.
Спомиње се: 11-XI-1958., комбинат, Радомир Средљевић (чича Рада), Учубић, шећерана, на енглеском
4-III-2020 - 6-II-2026