01-III-1978.
У Кијеву. Претходно вече смо приредили пијанку и то баш у нашој соби. Свима је остало још доста рубаља, па се навукло тог шампањца. У неко доба је чак дошао дежурни са спрата да нас смирује, буне се гости. Других гостију ни нема, у овом крају ходника смо само ми. Смирио се кад је добио двадесетак рубаља дискретно у џеп, чак се и насмешио. Чуј, насмешио, одмах смо другари...
Спаковали се, износимо торбе, поред нас спремачице вуку чаршав пун флаша од Совјетскоје полусухоје шампанскоје вино... то је од синоћ из наше собе, била добра журка :).
Чекамо у холу, с торбама, да нас бус одбаци до аеродрома. Један продаје са себе чизме у, оно, последњем минуту, за доларе, и купац седа с њим у такси да негде купи ципеле да има до куће.
Међутим, магла. Кијев је довољно јужно да се снег управо топи. Бус ни не долази, аеродром је затворен, узимај опет кључеве и назад у собе. ЈАТ части да седимо.
Е сад је проблем што смо се отарасили рубаља. Лако ћемо, има још шта да се прода. Оне екстрашироке фармерке што сам купио летос у Швабији одлазе за... 125 рубаља, опа, нормално је 100. Опет богат, навлачим стааре фармерке што сам понео да замотам вотку да се не разбије. Вотку ћемо попити. Муштерије иначе не питају за цену - њихов је ризик да са робом изађу из хотела, а после ће то продати дупло. Инжењер почетник добија 120 месечно, у Сибиру 600 али нема на шта да потроши. Ако је видљиво тржиште дириговано, невидљиво ради.
Велелепна зграда државног циркуса је ту преко низ улицу, и неки су и ишли да гледају. Ми остали смо се зезали по собама, пили (спорије овог пута, ко зна докле ћемо овако). У ствари се баш ни не сећам на шта је прошао овај дан. Ни следећи.
Спомиње се: дежурни, на енглеском