16-IV-2015.: Дошао је
Најзад стигао Берт. Дошао је бусем, у свом редовном туристичко-излетничком, дебео и дугокос као и увек. Пљунути Двоцвет из првих књига Прачетовог Дисксвета. Успешно користи своју наводну дијагнозу, „на ивици аутизма“ да се гребе. Није да нам је стало, бар је нека разонода и имаћемо о чему да причамо, фер трампа.
Одвео сам га у град у шетњу (бусом!), показао му пар занимљивих места, ал' нисмо баш много шетали. Знајући какав је шербеџија („па шта је твој порок?“ - „шећер“), одвео сам га код Прлеског на баклаву и праву лимунаду.
Суви мост смо осмотрили само са Малог моста, што је два ћошка даље, па преко трга, тада углавном већ поплочаног, само је од општине низбрдо остало стотинак метара са ситним шљунком и хрпама плоча. Дрвеће још није пободено, само су рупе и цеви убачене, то ће после. Сад их забадају у те цеви, отприлике шездесетак сантиметара у пречнику, да не би корење кренуло ниско при површини, ено уз магистралу и око стрелишта су платани баш добро дигли и тротоар и бициклистичку стазу. Ма и другде, ено дуж Пашићеве.
Понашали смо се туристички, што ме је забављало, код куће сам а понављам оно од пре десет година. Шкљоцали смо доста. Најзад је прешао на дигитално, мада је, судећи по сликама које је после слао, још новајлија. Не уме да компензује кад му аутоматика у сумрак урачуна превише неба. Прво је снимио скулптуру код Великог (сад пешачког) моста, коју је осамдесетих направио Лоба у заваривачкој фази. Па онда православну цркву - он је у ствари и ушао, да види зграду обновљену пар векова пре него што је основана његова земља. Остао сам на улици, одлучан да не газим нечије свето тло - штагод да мислим о њиховој вери, поштујем снагу њихових убеђења и уложену емотивну енергију, ако је има.
На главном сокаку смо били примећени, ваљда више он него ја, са својим каубојским шеширом, косом скоро до бубрега, гроником и 110кг.
Ова троугласта фонтана је, по старом градском обичају, већ престала да ради. Изгледа да није био проблем довод, него одвод, вазда се стварала бара. А добро је било да се у лето мало охладе ноге, кад упече тај гранит.
Отишли смо до Занатлије где смо фоткали још, и један другог и бајаги циганску, бајаги скадарлијску банду, једну од редовних тамо. Бар су били за толико увиђавни да не прилазе столу. Ваљда нису знали шта би са двојицом дугокосих матораца са скупим фоткалицама. Кући смо ваљда таксијем.
Спомиње се: Занатлија, Прлески, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Слободан Шумић (Лоба), на енглеском
30-IX-2020 - 27-II-2026