30-XI-1981.
Пошто суботом и недељом нисмо радили ништа, официри су ипак радни људи и грађани, био је проблем како убити време. Ма и радним даном, ако би нам се тог дана завршила стража, били бисмо слободни до сутрадан ујутро. Блаја и ја смо пронашли да није лоше горе на брегу, у вешерају, тамо нема никог од наших, то припада морнарици, а атмосфера је још опуштенија а дао се наћи и понеки комад одеће - ту сам допунио резерву чарапа - па смо одлазили тамо да убијемо понеки сат. Кад нам је било доста, кренемо наниже у друштву са неким Ризваном из Новог Сада, морнаром, омањим полуписменим Босанчеросом. Е сад пошто смо нас двојица Зрењанинци, нисмо морали ништа да се договарамо, допуњавали смо се спонтано.
Блаја: а је ли, шта ви радите кад мотор на броду неће да упали, јел' гурате?
Рики: па не може то
ја: па што не би могло, како ми гурамо дајца*
Рики: па вода је
Блаја: па шта ако је вода, какви сте ви морнари ако понекад не смочите гаће
Рики: не може, дубоко је
ја: ај бре колко може да буде дубоко кад сте у луци
Рики: преко главе
Блаја: па ваљда сте учили да пливате
И ту негде, срећом, стигнемо до ћошка, таман на време док смо још имали текста а он још није укапирао да га радимо од првог вагона. Ту он скрене десно ка својој спаваони(ци), ми лево ка кантини. Чекали смо да одмакне па да кренемо да се смејемо. Та наша зрењанинска фора, да није лепо смејати се први кад направиш штос, откуд знаш да ли је уоште смешно, пусти прво публику па се придружи после ако имаш коме... а дотле, фаца мртва ладна, и „што више серем то сам озбиљнији“. То нам је код куће било нормално, скоро сви смо такви, нарочито друштво из гимназије, ал' овде је било доста њих, нарочито неки Дарио Осарец из ваљда Винковаца, који никад није био начисто да ли причам озбиљно или измишљам, ма доводио сам га до лудила (мимо тога што бисмо често, као грешком, рекли Осерец, а и онај Шиме би понекад био ословљен као Лаворко...). Једном се десило да ми је стигло писмо од куће, па сам нешто, уз пиво у кантини, причао какво је тамо време, ништа посебно, и он је и ту морао да ме прекине и да пита да ли кењам или је то истина... На шта бих му углавном одговорио поштено, осим понекад. Никад није био начисто.
За свети двајздевети пробали да пусте трубу преко озвучења. Леле мајко, па то је горе истегљено него она једна касета Здравка Чолића што пуштају сваког викенда поподне. Нису више покушавали, а нико није ни помислио да дотури своје касете тонцу (а било је пар касетофона, чак један сићушан), јер никад се не зна шта тамо негде пише за ту и ту групу. Нисам ни ја никад више покушавао да слушам Здравка Чолића. Ову прву половину чланка сам написао 2025. и ево и дан данас немам ниједну његову песму на плејлисти, осим оног једног сингла што је снимио док је био у Корни групи.
Један од октобараца је донео од куће (наравно, ту је из краја, ваљда Задранин, добио слободно поподне, скокнуо, а виђе врага имао мађарско презиме) бас гитару и озвучење, нешто од минимум 60 литара и ко зна колико вати. Научио сам напамет бас рифове за „пуши на води“ и „још један попио патос“ (ака „кад Радован баца даске“). Срећом, није то доносио у стражару, стајало је у учионици.
Гађање тромблонима. То је летећа мина која се натакне на пушку, на цев, и то само на паповку (тј полуаутоматску), па сам ту имао среће са својом старом М48, јер на цеви нема тог навоја за адаптер. Испаљивало се гасовима из ћорка, тј чауре са барутом а без метка, зачепљене воском, што је гаравило цев као лудо и било тешко да се очисти, чак и ДРНЧом (детергент растварач наслага чађи... такође жаргонски израз за шта се нагребе за јело са дна казана).
Испаљивали смо, наравно, пластичну имитацију тромблона, мада је било и оних металних, ужих, исто ћорака. Отишли смо на ливаду иза касарне, где је вресиште до колена дубоко. Јесте Далмација углавном крш, али овде је било земље довољно да у њој нестане пола тих ћорака. Сва места где су попадали изгледају исто. Нашли смо више птичјих гнезда што смо погодили него самих метака.
Нека доба дође курир, зове Елвира у касарну, па нас је он оставио са десетаром, да пронађемо колико можемо. Нашли смо можда два, болело нас живо, јер нит он може да провери нити ће да га боли патка да проверава. Време благо, сунце залази, врес мек, кад се залегне у шињелу, дивота, завали се, запали...
А онде десетар рече да треба да стигнемо на вечеру, боље да не каснимо. Тутањ назад, прошао дан.
----
* дајц је био камион, ТАМ или ФАП, назван тако ваљда по немачком камиону који се користио пре њега; немам појма како се тај стварно звао, никад то нисам видео написано на немачком.
Спомиње се: Благоје Вајски (Блаја), гимназија, Елвир Поздер, Корни група, Ловорко Олујић (Шиме), Нови Сад, на енглеском
2-XII-2019 - 9-X-2025