15-XI-2019.
У Лидлу се појавио кавијар. Ако ја тренутно и не зарађујем ништа, а ни Нина, има се, може се, те опет купимо једну теглицу, мање од 100 грама, око 300 динара ако се добро сећам. Тако смо и прошле године. Ово је био последњи пут. Није да смо утањили, далеко било, него се више није појавио на полицама. Двапут се лоше продавао, ај здрао, није ово тржиште за то.
Онај прошле године смо још и смазали, мало помало; овај смо потрошили до пола и заборавили на њега, укварио се и остатак смо бацили. Ал' сам бар направио себи вечеру шампиона, леба (своје производње), масти и кавијара.
Вечерас, са Маринком у Домаћину. Ово радимо годишње, ове године је баш навалио да буде двапут, његов је ред да части и иначе.
Нешто сам му набацио да Јан тражи фоксовца, па се очигледно загрејао. (... 56 речи...)
Па сам јуче попричао са Јаном, прво о некој завлаци од бага у бирачу датума, који се у једном случају уредно нацрта са кинеским словима а у другој са кукама и квакама, на истој машини подешеној на кинески. Кад смо прешли на питања Феривера, поменем да ми је приправник заинтересован. Нема проблема, ако живи у Торонту или северној Холандији :). Јер „кога змија уједе, и у ладан јогурт дува“ (настало укрштањем двеју сличних пословица), опекли су се кад их је Хана оно зајебала. Они, тј тренутна управа, су се скроз усрали да им се то случајно не понови. Замало да ланем да сам последњих месеци и ја то исто радио, можда и целу годину, ал' сам оћутао. А и за ово што раде им и не требају врхунски програмери, могу да запосле матуранте којих има ко шодера, дакле сви у једну испреграђивану салу и удри. Лепо, бар сам скинуо Маринка са дневног реда. У осталим вестима, како Јан завиди Нини и мени што не морамо да се патимо са неспособном управом, наметнутом хијерархијом без јасне линије командовања, командама без везе са стварношћу итд итд. Он мора да их трпи, има онолику хипотеку (кућа мања од наше, на селу далеко на северу, коштала 300К€ плус камата).
Занимљива келнерица, виспрена, одвраћа из живца, надахњује на још бржу контру. Подсетило ме на вербални карате из доба просветитељства. Обучена онако мало мушкобањасто, без штикле, занат и ергономија па тек онда изглед, ал' свеједно, провирује, добра је. Питам како је бити келнерица у вечерњој смени.
- Ма може се, није страшно, ал' некад оно лепо видим како ме гост свлачи очима
- Ех, немачи појма, то се ради неприметно или никако.
- Уосталом, лепота је у оку посматрача
- Или у крилу.
То јој се свидело, слатко се насмејала. После је Маринко рекао „скоро да смо могли и добити“.
Он је навалио на још пива, па смо завршили са његових шест светлих и моја четири тамна, све нормално од пола литре. Бар осам пута сам ишао на пишање, а у повратку нисам тражио згодно дрво, мада сам пичио бициклом против ветра. Није баш хладно, ал' је кошава.
Спомиње се: Домаћин, Јан Бренкелен, јогурт, Маринко Протић, Невена Средљевић (Нина), своја производња, Феривер Фертилајз (Феривер), Хана Блербери, на енглеском
22-XI-2019 - 23-I-2026