22-IX-2018.

Пробудили се, истуширали, па на тај доручак. И драгичка, од сто хотелских доручака, овај је вала међу најбољих пет. Изненађење. Напољу маглуштина, ал' док смо кренули, разишла се.

А куда сад? Нећемо назад у Ужице никако, па онда ајде у Врњачку.

Опет на кафи у Тучкову, од Пожеге смо на истом путу као пре две године. Лепо је место, у долини опет магла, шкљоцнуо сам скоро исте фотке као онда, само се орао није појавио. Проклето добра кафа*. Два буса, из једног излази екскурзија, занимљив метеж. Одем на пишање па после не знам која је клинка моја.

Онда решимо да свратимо у Овчар бању, у Овчарско-Кабларској клисури. Згодно месташце, добро га одржавају, изгледа под управом двоточкаша, излетника и планинара. Једини путокази су намењени бициклистима или воде до манастира. Шетали смо се доста, уживали у том ваздуху, сунцу и чудном споју две речице у огромној клисури. Чак смо се попели и до најближег манастира, ал' нам се нису свидели њихови прописи о облачењу. Није да не бисмо прошли. Оно јесу папуче забрањене ал носим сандале (без чарапа, дакако) али ко зна.

Овај мост је пао негде 2023. или 2024. кад се на њему нашло двадесет особа. Двоје је погинуло. На суђењу су гледали да све свале на грађевинског инспектора, који није забранио употребу моста, па је био осуђен на нешто смешно мало, годину ипо, што је испод минималне казне за то, а на другостепеном и скроз ослобођен, компликовано то.

Опет, као неверник нерадо газим по туђој светој земљи и свакако им не бих дао ни кинте. С друге стране, когод покуша да ми наметне пропис о облачењу може слободно да одјебе у троскоцима.

Стали у Чачку, па сам опет купио две диско тестере за шворценигера, од истог типа. У радњи је имао само једну, па нам је рекао да попијемо кафу док он донесе другу. Тако и би. Сад треба да планирам пут до Чачка за 2022. и да се надам да ће он остати у послу.

Стигли смо у Врњачку око 13:00, нашли паркинг (другоразредни, око 100м од пијаце, не превише далеко ни узбрдо од свега) па у шетњу. Клопали у најпростијој ждераоници што смо нашли, неки гулаш са радничког менија, није лоше за те паре. Шетали још и тражили собу. Свуда су куће са собама за издавање, то им је главна привреда, већ два века су најчувенија бања у Србији. Ал' јок, нигде не пише „цимер фрај“ ни ништа слично. Један је имао нешто, али кад нас је видео одвалио отприлике 7200 за ноћ. Хвала, нађи другу будалу.

Након око 4км шетње смо покушали са неким хотелом, превише, хм, отменим, значи мора да је забрањено пушење и обавезна је доплата за сауну и трт мрт. Ал' ајде да пробам. Две згодне рибе за пултом кажу „пуни смо за ноћас“. „Две ноћи?“ „И даље смо пуни за ноћас“ „Онда, нема сврхе да пробам са три? ... Довиђења“.

Кад смо већ обишли пун круг, прошли и паркираног сакса, питамо неке мештане за собу. Кажу комшија изнад дућана има нешто, ал' није ту. Следећи има опаког џукца, фала лепо. Онда кажу тамо код пијаце, где сви ти издавачи седе и чекају. Сели тамо, наручили кафу, и келнерица каже да не види ниједног, али каже да се ни не састају ту, него у оној тамо, 100м даље. Питамо тамо, каже келнер да нема никог, али кафана има свој смештај... уђемо и ето, баш лепа соба, није ни нешто скупа а у центру, поглед на шеталиште.

Тако нисмо морали да вадимо последњег кеца из рукава и одемо опет у Краљицу. Добро је тамо, није прескупо и соба је у ствари превелика, али степениште је тако неједнако, два степеника су за скоро четвртину виша од осталих, да нам се напросто није ишло тамо.

Па смо отишли на пар пива, опет лашко светло, добра година. Кажемо келнерици да идемо на вечеру, а ако нам се тамо не свиди избор пива, ће да се вратимо. Обишли око зграде те изашли на шеталиште, наручили пицу и... имали су лашко светло.

То су била већ по четири пива. Па шетња. Негде на сред шеталишта неко ме зовне по надимку. [у енглеској верзији објашњавам да није звао мој надимак него мене, јер моја имена су посебно обучена да се не одазивају и не напуштају ме, па сви зову мене а не њих.]

И гле ко нам иде - Сташа и Борче. Наставничка екскурзија. Без ђака. Па ајд на још једно пиво (мало, 0,33) с њима, чантрали штогод, а онда је већ било време за спавање, јер смо све чешће ишли на веце. Успут смо прошли кроз руљу која се скупила за концерт С.А.Р.С.а, просечног бенда са пар згодних фора, али без довољно штофа да истерају неки обимнији опус, чак и оно што сам у пролазу препознао од песама нисам знао да је њихово. А већ ми се не свиђају, тврде да им је пун назив „Свеже ампутирана рука Сатрианиа“, ни случајно "Сатриjанијa". Мајке вам га енгрпске натакнем.

Кад смо дошли до врата нашег „хотела“ (само улаз и пулт крај степеништа, све остало је на спрату), дође један да нас води у онај први кафић, каже да смо обећали. Рекох да је услов био пиво тамо где одемо, а имали су то исто, нема преваре. А баш би да поприча са нама. Ето нама контакта с домороцима.

Пио је и више од нас (а не сећам се како смо стигли до шестог пива) али није булазнио. Напротив. Приметио нас је још поподне, као нетипичан, ако не и чудан пар. Пијемо једнако, не уобичајено „он пије жестину, она газирано“, нисмо се расправљали нити сам јој ја нешто објашњавао. Па је хтео ваљда да чује како нам је успело. Пустио нас је тек кад смо свечано обећали да се видимо ту ујутро у десет.

----

* намерно твинпиксашки

---

Спомиње се: екскурзија, енгрпски, Малиша Борковски (Борче), саксо, Станоје Сердаревић (Сташа), шворценигер, на енглеском

15-X-2018 - 31-X-2025