А онда је у јутро најзад стигло наређење за покрет. Нисмо тачно знали куд, али је требало да покријемо нешто терена да нам не упадну плави, кад смо већ извиђачка. Ја сам био за радиом у мајоровој кампањоли. Снег је већ почео претходног дана, није био неки јак али се већ све белело. Јебо баба Марту, а тако је било лепо време првог дана. Од некуд сам знао Брљу, или је знао он мене, па се као рачунамо да смо ратни другови. Испоставило се да он ради нешто на рачунару у Бангроу, онај риђан са такмичења јуни 1985. му дође шогор (последње што смо чули, десетак година касније, стигао је до Луксембурга, у нечему што прати путање сателита, и на сваком појединачном контролеру постоји огроман катил-прекидач са „just do it“). Мали је варош. Фефи је био у посади у оном камиону са радио опремом.
Заболео ме доњи десни умњак нешто, па сам кренуо да цугам ћалетову ракију из чутуре негде предвече. Није помогло, болео је још јаче али ми је сјебало терморегулацију. У џипу је било топло али само напред; топао ваздух није баш добацивао назад где сам седео. Сећам се да смо у неком тренутку стигли и у касарну у граду, па сам се огребао за нешто клопе из кујне и мало загрејао. Ветар је већ био озбиљан.
А онда, неки сат касније, смо покушавали да нађемо где је тај камион, а они су се бајаги камуфлирали негде у сред смрзнутог поља, можда километар ван друма. Снег није био нарочито дубок, можда 15цм, али нит су Италијани направили кампањолу за овако нешто, нит је онај Албанац, редован војник који нас је возио, вероватно свеже прекомандован из Чапљине, могао тамо да научи како са снегом. Сувише је то близу мора. Те је возио право, тачно по траговима камиона, али наравно ем смо нижи ем су нам точкови ближе, и нисмо прешли ни 200м кроз њиву кад смо набили довољно снега испод себе и седели на томе, ни макац. Ветар је пичио 60кмч, температура је била -18. Изашли смо да пробамо да се откопамо, ал' чиме кад у возилу има само ашовче за копање ровова, са пола дршке. Није да су ми колена клецала, кичма ми је клецала. И сине ми спасоносна идеја, "да их зовемо радиом да нас извуку!". Мајор само дрекну "брзо унутра". Те сам креснуо стару добру прцовку (канадска радио станице ПРЦ нешто, знамо се из војске) и добио Фефија као да сам окренуо локал на централи. Дошли за пет минута и извукли нас.
Док смо се тако замајавали по њиви, у сред ноћи, стао је и снег. Ваљда смо победили, мора да јесмо, јер смо били црвени. У сценарију ионако пише да ће плави да изгубе.
Следећег дана смо само базали около, не радећи ништа. Могуће да су нас овог пута одвели на гађање, да се навикнемо мало на те м72. Мислим да сам се напромашивао све у шеснаест, нисам имао кад ни да видим на коју страну заноси, а и болео ме ћошак за то. Пустили су нас кући петог, наравно опет по мраку, 7км од зборног места, након уобичајеног пичвајза око враћања пушака, не слажу се бројеви, нико ни не може да их прочита јер стојимо на писти без осветљења, глупост за глупошћу, а онда одједном само истекне планирано време, затварај сандуке, разлаз, капија је отворена, ћао. Срећом, неко је наишао са празним камионетом и потрпао нас све, па сам на крају имао само 1км пешке.
А сад назад у нормалан живот.
21-XI-2020 - 3-II-2026