06-XII-2009.
Ендер воли да обрне круг Матриксом, нарочито кае је Ејмили ту - Нинин купе није баш за децу, тешко се прилази до задњег седишта. Све ми се чини да су кола била батаљена, из ко зна којих разлога, и да су код препродавца провела неколико недеља. Но, сад су ту, лепо иду. Леви фар циља мало повисоко, а не може да се подеси, или му фали неки андрак (Ендер каже да зна ту марку, то је јефтина тајванска замена, није оригинал), или му нешто смета, нешто је збуџено кад су мењали блатобран. Ауто је, наиме, изгледа био чукнут, види се да је боја на блатобрану ганц нова, а на хауби нешто старија.
Али то је све што му фали - не само да пали, иде (в. Кућни), него раде све оне ситне ствари за које би се код кола те старости очекивало да ће да дотрају - прозори на струју, спољна огледала се подешавају на дугме, којекакве лампице за осветљавање овог или оног (једна на плафону, две у ретровизору - возачева и сапутникова, за читање, у пртљажнику) све раде, има и оне брисаче за ситну кишу, магловке и средња светла се пале сами кад је довољно мрачно - ради фотоћелија, чак је и озвучење беспрекорно и онај џубокс за шест дискова лепо мења дискове.
Њих двоје, иначе, намеравају да продају Мијату, да не би имали превише кола. То ће да потраје још који месец, па ће се на једној фотци видети како је њен кров нижи од Матриксовог ретровизора.
Цело поподне сам скидао своје старе поруке са УАа, скроз од априла 1997... стигао до фебруара 2001. што и није лоше. Нисам много писао 2000. јер смо код куће имали само телефонску, а на послу је, јебига, било посла. Чудно ми је како ми се за неке ствари чини да сам их написао недавно, а у ствари сам још у прошлом веку.
Причали увече са Гораном, мање-више одобрава нашу селидбу. Нашла је неког занимљивог лика, прави филмове или бар организује ствари за њих, занима га њен рад, да му направи постер за филм. Подједнако је Бразилац, Мађар, Аустријанац и Кинез... видели смо га неоштро (њена камерица обично ради боље) и јесте то што каже.
Време да јавимо мојима. Као и обично, не дељем ражањ док је зец још у шуми, лакше је да им не кажем него да их тешим ако план омане, али ово и јесте план бе. У глави већ путујемо кући. Ухватио сам себе како планирам шта све треба да радим кад стигнемо - да средим за интернет, нађем где цури испод каде или начисто прерадим купатило, заменим кењару за неку америчку вртложну и широкогрлу*, да можда најзад направим тај роштиљ на тераси... И јавио сам им, овако:
Нина кад је добила држављанство (а Го је положила сад у среду, заставицу добија у следећу), почела је да тражи начин да нас увезе. Испада да како год окренемо, морамо прво да изађемо из земље, а ако се сазна да смо прекардашили са боравком, онда морамо да чекамо десет година пре него што можемо да поднесемо захтев. Могла је да поднесе захтев у време кад је добила зелени картон, с тим што би тај био паркиран и на чекању док она не стекне држављанство, а ми бисмо имали статус "поступак у току" и били бисмо довољно легални да не морамо да излазимо - али то нам нико није рекао, нарочито не матори Баран, а и Нина је ово једва пронашла. Тако да је са те стране пиши пропало. Мени догодине доспева и возачка на продужење - продужава се на сваки пети рођендан - а сад су увели да се у целој Вирџинији продужава преко интернета, све иде у јединствену базу у Денвил (последње веће место кад се иде за Андерсвил), а ако је та база икако повезана са социјалним, где ваљда негде пише рок трајања мог броја, онда могу да останем без једине званичне исправе, само ако ће имало да проверавају.
Те смо решили да Лену упишемо на факултет негде у Европи. У обзир долазе Енглеска, Француска, Холандија, Белгија. Потоње две имају програме на енглеском, и сад нам више не треба виза да је обиђемо (осим за Британију, они се, као и увек, праве Енглези), те онда немамо више рашта да остајемо овде. Го се снашла, Нина се снашла, оставићемо јој кућу и плацић а ми на лето крећемо за Зрењанин. Засад је све још у фази планирања и прикупљања информација, биће вероватно и измена, али ми се све чини да куд год да изађе, креће са Зеленог Поља. Још нисам причао са шефом, али мислим да неће бити проблем да радим и из Европе - штавише, мислим да ће добро доћи да тамо, где нам је главнина муштерија, има још један да вуче кола. Но, све у своје време, има времена до лета.
У међувремену, ако може, да се ово не шири. Увек смо се држали оног да се прво скочи па онда каже "хоп". Као руски свемирски програм, без најава, само "лансирали смо и лети". А и био би ми ћеф да видим изненађене фаце :).
Рекао сам и Дејвиду касније, око поноћи, кад ми је рекао да ставим на вики нов празан дневни ред за састанак. Био је прилично изненађен али се брзо осовио. Био је тај тренутак кад је мислио да је дошло до најгорег, кад сам рекао „па смо дошли дотле да мењамо“... нашта је само прозборио „о не, о боже“, а онда је наглас одахнуо кад сам рекао „...континент и часовну зону“. Само да не мењам посао, све може. А бићу са Холанђанима у зони, тим боље.
Пита ме Њалтер како превести називе албума Physical Graffiti (Цепелин) Graffiti soul (Симпл Мајндс). Е, реко, јебига, „Графити у енглеском ни нема једнину. Тј било би графито, ал' за то нико није чуо, као што нико не зна да је датум једнина од дата. Тако да хм, како се то код нас каже? Жврљотине? Елем, "физички графити", а за ово друго, "графитна душа" или "душа графита". Боље потоњи, пошто "графитни" код нас значи врсту оловке или коломасти :).“
Седмог, Лена имала нешто око квиза у школи, а одмах потом је имала интервју за МИТ, за који они, наравно, немају избачено одељење овде а видео разговор још није озваничен, него су нашли неког свог старог дипломца да то обави(је) за њих. Двадесетак минута вожње поред Океане/Оушијене, па негде у онај богатији крај северно од аутопута, на „Стари донацијски парквеј“. О америчким називима улица не вреди трошити речи, осим да се скупља материјал за неко озбиљно издање од десетак томова... Парка, иначе, нема, ако се не рачунају парк Принцезе Ане и Линхејвен, који су ем два ћошка даље, ем излазе на неке друге две улице али не на ову, а то са краљевном је раштркано на десет места - она има два булевара (један у Норфолку један овде, не настављају се један на други), има средњу школу (на трећем булевару). А Линхејвен је наш крај, добрих десетак миља југозападно...
Елем, стигнемо на време и она одради тај интервју. Ја сам чекао напољу, шећкао, пушио, фоткао и гле, ово се неко одлично сетио, ово нисам видео од 20-VII-1968.. Ал' онај Фијат 500 је био скоро мањи од овог а примао 4 особе, ово је двосед. Приде, ово је неко продавао, видео сам после још неколико, и чак се окреће док кола иду, оно баш као на играчци.
Који дан касније је и разговарала са неким са МИТа, и по свему судећи би је и примили да је имала онај један папир што фали, ал' јебига.
----
* није се десило, нема тога на нашем тржишту, но и ово што смо нашли је сасвим добро, није се зачепљивало без ваљаног разлога.
Спомиње се: 20-VII-1968., Андерсвил, Горана Средљевић (Го), Дејвид Бертон, Ејмили Аквила, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Невена Средљевић (Нина), Њалтер, УбикАгора, Џек Баран ст. (Баран), на енглеском
6-XII-2009 - 7-IV-2026