Отишао да дам крв, први пут у животу, са неколико колега са факса. Можда и неки са физике, њих слабо познајем.
Парола је некад била да се жртвујемо мало за добробит шире друштвене заједнице, хуманост на делу и слично. Што је ваљда и писало на оним постерима на зиду. Парола коју сам чуо у чекаоници је била "боље ја њима него они мени".
Покушавао да учим мађарски, узео неки уџбеник, "Лако и брзо мађарски"... прва лекција лагано, код друге запео и ништа не капирам. Нешто је ипак остало у глави. После сам чуо да "нит је лако нит је брзо, а сад да ли је баш мађарски, изем ли га".
Ту ми је већ глава била пуна математике, дотле да није могла да ме слуша кад кренем с тим, напросто би се искључила и отпливала, мислила на ко зна шта и више није слушала. Тако сам стекао осећај да сам у тајном кругу посебне врсте лудака, некаквом братству, са тајним језиком искључиво за између себе. Не говори га јавно, може да буде било где између смешног и опасног, ма мука једна. Али о чему ћу онда? Схватио сам да не желим да постанем фах идиот. Фах је и фиока и преградак у пошти, и струка. Дакле има баш јасно значење, које сам хтео да избегнем, па сам кренуо да харам по најближој библиотеци, тамо у Дунавској у Новом Саду. Читао сам штагод да ми заголица радозналост - Вилхелма Рајха, Фројда, средњовековну поезију (добро де, то је било једном, ја сам оперисан од стихова, а и то је било због „јур ниједне на свит виле“, што је Драгец испевао на стихове тог песника). Заволео сам (опет) мирис књига. А гњурање по полицама је постало уживање.
Вилхелм Рајх у ствари није никакав лудак, какав се назирао из чланака који су пратили Макавејевљев филм. Та његова оргонска кутија можда ради а можда и не, тј можда ради као плацебо, средство није нарочито битно, поента је била у ослобађању секса од друштвених стега. Књига коју сам читао, „масовна психологија фашизма“ је много више од тога, ту сам сконтао разне такве механизме којим се друштвени систем намеће и напаја енергијом из својих грађана. И оно како малограђански ћата хоће да опонаша свог шефа, како је две трећине сваке религије засновано на сузбијању или бар коришћењу секса својих чланова. Свуд се та енергија претаче у снагу система. Опажао сам доста тога и раније, ал' још ми нико није овако јасно пресложио коцкице.
Кад идемо бусем за Нови Сад и назад, обично нема довољно места, па возач и кондуктер пусте још људи у бус. Обично то буде на излазу из града, где се чекају приградски, и та гужва се и разреди до другог-трећег села, али не баш сваки пут. То недељом увече, кад доста нас студената крене, уме да буде гужва до краја. Због аутобуских ратова с краја шездесетих, кад су се самоуправне аутобуске фирме жестоко такмичиле на тржишту, па су се бусеви тркали ко ће први да стигне до следеће станице и покупи главнину путника, кад су се правиле аутобуске станице на разним местима уз друм, па се и гинуло због разноразног дивљања и неисправних возила, уведени су неки закони, и између осталог и то да нема стајања у међуградском превозу. Нема седишта за тебе, не сме да те прими у возило. Мада, било је и то, како сам научио зимус док сам снимао „Бусодром“, да луди Чеда увек прода педесет карата за аутобус, иако су неки имали ред мање, па имали само 46 седишта.
Осим што те ипак приме, нарочито ноћу, а онда кад се код Каћа прелази раскрсница (је ли онај полуаутопут ка Београду, све као аутопут али фали једна страна, већ тада био изграђен, или су засад направили само петљу?), где скоро увек има мурије, возач и кондуктер вичу путницима који стоје да чучну, да се не виде споља. И они чучну, шта ће - само ова двојица би била кажњена, али би сви изгубили бар пола сата док се направи записник. Ту сам сцену видео бар двадесет пута, а неколико пута и учествовао.
16-XI-2014 - 16-VII-2026