август 1969.
Ово је Блаженко у свом ћошку у малој шупи, у ту шерпицу је добијао да једе. Не би је баш олизао, па је била окорела и углавном ужасна, а вариво од тиквица није никако хтео да једе. То, истина, нисам волео ни ја, бака је то правила са сирћетом.
Друга велика ствар овог лета је преобликовање дворишне стране куће. Стари шпајз је преполовљен, а зид између њега и кујне уклоњен. Нови комад зида, на месту где су била врата, сад носи греду до преосталог дела, која подупире плафон. Предсобље, изграђено на месту терасе 1963. је такође преуређено - улаз више није од капије, него од дворишта, где је био прозор. Простор од новог до бившег улаза је сад купатило, јер, то је та новост, најзад имамо водовод. Није да нам је било тешко да дођемо до воде, на ћошку смо а улични бунар је иза ћошка, најближе нама. Ми смо они "код бунара". Одатле је цео комшилук вукао воду - следећи бунар је био два ћошка даље. Пошто је бушен до треће воде, на 125м, није имао класичну полугу него двокружни замајац, са ручком на оном до тротоара. Замајац је помагао да се премости горња и доња мртва тачка клипа, на замах. Клинцима је било питање части да умеју да га заврте да пумпа довољно дуго да из чесме, два метра даље, још увек тече вода кад дотрчимо до ње - ко може сам себи да напумпа воде, тај је неко. И за испијање воде одатле је требала вештина, јер је вода наилазила на махове, како иде клип, па нам је више пута ушла у нос - цев је била доста ниско, таман да се подметне канта. Укус гвожђа нам није сметао, навикли смо. Сви смо били убеђени да је то најбоља вода на свету.
У дворишту смо имали копани бунар (до 1963. је имао сантрач, тј кућицу са витлом и кантом на ланцу, а после ручну пумпу), тај ће сад бити септичка јама. Сви су тако радили, јер у улици неће бити канализације, бар у нашем делу, још 20 година, а у том бунару је ионако прва вода, на 3м, није за пиће.
Купатило је (још увек) сићушно - зид до кујне, 60цм набоја - је истањен до пола, да направи места за каду. Рачунали су да ће стара глина да се мрви, међутим била је као камен, секирама су је секли и још су фрцале варнице. Под је требало да буде плаво-бело шаховско поље (нешто налик белој, као), али плаве и беле нису биле исте величине, па су их поређали у пруге. Уграђена је и посебна славина за веш машину (купљена крајем године), италијански лавабо и кењару, италијанске славине за лавабо и каду, са све слушалицом и држачем, што је све трајало годинама. Све је у светлоплавом - и када и зидне плочице и кењара и лавабо. Данас (45 година касније кад сам ово писао, односно 51 кад сам преводио) све то стоји тако, осим што је зид напукао где је спајан са кућним. Жива Сејин, пијани кретен из комшилука, био дужан нешто ћалету па се понудио да зида, зидар је он - да, сеоски - и урадио је темељ како је он мислио да треба, уштедео нам 2000 цигала. И наравно да то полако тоне, ово је Банат. Славине су отад мењане два-три пута, клозетска даска једном - али даска сад не може да стоји усправно, јер је вукашин замењен, па уместо старе оловне цеви сад иде нова пластична ребраста, и није узидана него виси, и гурне даску. Бојлер је још исти, на трећем термостату и другом грејачу, ради.
Ово је та опасна дужина косе.
Било је готово негде септембра. У међувремену, почела је школа и прошао сам још један круг сликање - шишање - пижђење, па догодине наново. Није ми нешто ни порасла, шишао сам се негде маја-јуна, а и није тада тако брзо расла. Бише нисам био плавушан, бар не већим делом године. Преко лета би се просветлила, у баш светло смеђу, а обрве и шта сам имао маља по телу (тада не баш много) би било скроз светло. Пошто бих добро поцрнео, видело се.
Јарак куд је вода доведена до купатила и до авлијске чесме (поред бившег бунара) смо затрпали, а мој је посао био да набијам земљу. Нисам баш укапирао шта и колико треба, па сам збрзељао. Ћале је зими држао фићу у шупи, у оном тесном простору између зида и дашчане преграде иза које је био угаљ до два метра висине. Ту је тешко улазио, срећа па је шарка страга, а он терао уназад, па је успевао некако да се измигољи, а са друге стране једва да је шака могла да уђе. Децембра, кад је покушао да утера фићу у шупу, упао је до осовине. Задигли смо га неком гредом, потурили даску под точак, па се извукао, али ништа од гаражирања за ту зиму. Могао је да прође кад се смрзло, али шта ако му кола затребају кад се буде топило?
Овог месеца су се у Америци десиле две важне ствари - Менсонов масакр и фестивал у Вудстоку, и то на само десетак дана размака. Још неколико година ћу бар два-три пута годишње бити у прилици да објашњавам да дужина косе нема везе са тим што је Менсон био начисто луд, а јок, увек сам био сумњив, прљава пропаганда успева да то повеже и усади у мњење. Две-три године касније је неко испалио добар контрааргумент, „и Хитлер је носио гаће, и шта сад, да не носимо ми да не помисли неко да смо с њим?“.
А вести о Вудстоку су стизале, са доста фотографија и уз обавезно ограђивање како је тамо било и немилих сцена и трошила се дрога. Није се много спомињало да су се тамо појебали бар сто хиљада пута.
Спомиње се: Блаженко, Сејини, фића, на енглеском
12-IX-2014 - 11-VI-2026